Izborna kampanja protiv demokratije

Oni koji se bave politikom moraju da budu spremni na svakakve, pa i grube duele, jer ne misli svako da ste toliko veliki kao što vi mislite o sebi, ali u borbi za vlast, kao i u ratu, trebalo bi da se uvažavaju neke konvencije.

Kreće kampanja za predsedničke izbore, a ako se po jutru dan poznaje od ferpleja ništa. Arsenal je popunjen ličnim uvredama, fabrikovanim lažima, primitivnim aluzijama, diskvalifikacijama, porugama, blaćenjima, nasilno prekinutim skupovima, otkazanim koncertima, bogami i batinama.

Prljava kampanja nagoveštava da će Srbija ponovo propustiti priliku da izgrađuje sopstvenu političku zrelost. Ako je za utehu, nismo po tome izuzetak. Daleko od toga.

Globalna retorika mržnje je na najgorem nivou od tridesetih godina prošlog veka, konstatovao je nedavno Amnesti internešnel. U godišnjem izveštaju za 169 zemalja ova organizacija za zaštitu ljudskih prava navodi da su „političari napali načela ljudskog dostojanstva i jednakosti želeći da budu izabrani”.

Pratili smo kampanju u SAD koja nikako ne doliči zemlji koja sebe naziva „liderom slobodnog sveta”. Posmatramo predizborno zahuktavanje u Nemačkoj koje će, nastavi li se sa niskim udarcima, ostaviti ožiljke na političkom licu prve sile Evropske unije.

Gubi se viteštvo koje je krasilo sudare političkih titana. Liliputanci nude kafanske tuče.

Kada je tako u državama koje iza sebe imaju vekove liberalne tradicije, ne čudi kako je u zemlji koja nije izašla iz demokratskog puberteta. Ovdašnji predizborni okršaji poprimaju groteskne dimenzije.

Opozicija ide na izbore pokušavajući da kapitališe na potmulom socijalnom nezadovoljstvu zemlje u kojoj je „ekonomski razvoj toliko brz da golim okom ne može da se vidi”, kako reče jedan aforističar. Gađa vlast koja se potemkinovski bori protiv korupcije, a sve čini da se ne uspostavi pravna država. Namerava da profitira na glasnom negodovanju zbog autoritarne vlasti koja oktroiše slobode nespremna da izgradi institucije demokratskog sistema.

Ima tu mnogo materijala za ozbiljnu predizbornu utakmicu, za lansiranje raznih verbalnih projektila, ali uveren sam da vlast u kreiranju atmosfere ima veću odgovornost od opozicije. Vlast je, zarad političke civilizovanosti, dužna da bude pristojnija, obazrivija i učtivija od opozicije koja po prirodi stvari može da bude razuzdanija, naravno u okvirima političke korektnosti.

Na osnovu svega što se dosad čulo, zaključio bih, bez navijanja, da vlast potpuno zaboravlja da je obavezna da pruži vaspitni doprinos demokratiji. Aleksandar Vučić tvrdio je do juče da nije u kampanji i trudio se da deluje „umiveno”, ali šta znači kada za svoje rivale iz proevropske opozicije kaže da su „uživali u rušenju budućnosti Srbije”? Šta znači kada za protivkandidate, bez pominjanja imena ali lako prepoznatljive, kaže da su „najgori prevaranti i lopuže”.

Vučić je nesumnjivo najpopularniji političar u Srbiji, naruku mu idu i pomenuta dešavanja po svetu koja simboliše nalet jevtinog desnog populizma, ali ne postoji taj žar borbe koji može da opravda uvredljive kvalifikative. Nisu protivkandidati „najgori prevaranti i lopuže” već samo – politički rivali.

Lider SNS-a je najodgovorniji. Zato je i lider. Zato je premijer. Upravo zbog toga je više nego opasno po političko zdravlje čitave zemlje kada on daje ton budućoj kampanji, kada postavlja otrovne teze koje će njegovi verni stranački sledbenici i medijski vagabundi primitivno razrađivati.

Onom tabloidnom dezinformeru dovoljno je da mu neko samo nešto došapne, pa da naslovima otvori fekalnu haubičku vatru na sve koji „igraju poker u Vučićevu glavu!”. Nedozrela demokratija se histerično pretvara u cirkus u kome najprljaviji trikovi dobijaju najviše plaćenih aplauza ružičaste TV.

Omiljene mete su Saša Janković i Vuk Jeremić.

Prvi uzima glasove Srbije „u krugu dvojke” koje Vučić nikako nije uspeo da pridobije. Neko vreme se trudio, a onda je odustao i jednostavno ih proglasio za „mrzitelje”. Ostavljam Vučiću da odgovori na pitanje kako to da taj politički korpus podržava njegove evrointegracije i briselsko pregovaranje, a ni po koju cenu ne želi da mu pokloni glas?

Drugog Vučić nikada nije mirisao. Ni kao radikal, čiji vokabular sada vraća na scenu, ni kasnije kada je uz pomoć demokrata i Zapada stvarao naprednjake. Jeremić mu je suviše „belosvetski”, a kako je istovremeno i dovoljno „srpski” čini se opasan. Posebno ukoliko namerava da osnuje stranku koja bi zauzela mesto na političkom centru kojim lider SNS želi sam da gospodari.

Rivali se tako pretvaraju u neprijatelje koji Vučiću prete da pomrse slavlje pobede u prvom krugu, što je sasvim moguće.

Jankovića nazivaju „šibicarem i prevarantom”, „političkim torbarom”, „lažnim zaštitnikom”. Kad zatreba, gađaju ga iz pištolja povezanog sa davnašnjim samoubistvom o kome je sud rekao šta ima da kaže. Ministar unutrašnji uvredljivo ga naziva „čovekom bez obraza” koji „skandalozno laže”. Pakuju mu da ga Hrvati brane!

Jeremića, koga su na jedvite jade podržali kada se kandidovao za generalnog sekretara UN, uvlače u aferu dvojice gardista. Pakuju mu da brani Hašima Tačija. „NATO Vuk se šlihtao Hilari”, grmi onaj tabloid potcenjujući elementarno pamćenje: šta bi sa Vučićevom posetom Fondaciji Klintonovih?

Otužne predizborne radnje svedene su na repertoar ličnih uvreda, na „ubistvo karaktera”. Lider Dveri redovno se predstavlja kao „onaj koji tuče žene”. Gde su politički argumenti, osporavanje platformi? Nuđenje boljih i efikasnijih rešenja? Gde je pravna država koja treba da obezbedi fer takmičenje?

Zagađenu kampanju građani ne zaslužuju jer će posledice stići na naplatu. Kada argumenti prestanu da važe, a laži se prihvate kao istine, kada političari imaju čitave timove koji rade na širenju dezinformacija, onda demokratija prestaje da postoji.