Kada iznajmite život agenciji

Goran i Zoran su tridesetogodišnjaci koji imaju srednji stepen stručne spreme i identične plate koje iznose 35.000 dinara. Obojica žive u Beogradu, oženjeni su i imaju po jedno dete.

I tu prestaje svaka sličnost među njima, jer se Goran nalazi na platnom spisku državne firme, dok je Zoran radnik na lizing. Posao na pumpi pronašao je preko agencije za posredovanje prilikom zapošljavanja. Za razliku od Gorana, Zoran nema pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, markicu za prevoz, regres i plaćeni prekovremeni rad.

Osim toga, Zoran ne može da podigne ni kredit za kupovinu pegle ili tostera, a o letovanju, zimovanju i eventualnom stambenom kreditu može samo da mašta. Goran je već uplatio prvu ratu za letovanje u predsezoni na severu Grčke i planira da uzme kredit za kupovinu novog nameštaja za dnevnu sobu a Zoran strepi da li će mu agencija narednog meseca produžiti ugovor o radu. O letovanju i obnavljanju nameštaja može samo da mašta, a rekreativnu nastavu njegovog deteta finansiraće baba i deda – pod uslovom da dobiju obećano povećanje penzije.

I dok Goran mašta o proširenju porodice, Zoran ima samo jednu želju – da za istu platu radi u nekom državnom ili javnom preduzeću. Pristao bi da radi i za manje samo da svakodnevni i sveprožimajući strah za egzistenciju svoje porodice trampi za mir i sigurnost koju donosi stalni radni posao. Razlozi zbog kojih su životi i planovi za budućnost ovih tridesetogodišnjaka toliko različiti je to što je prvi „junak” ovog teksta radnik kome pripadaju sva prava iz radnog odnosa, a drugi je – građanin drugog reda.

A kada opisuje kako se oseća osoba koja radi na lizing, psiholog rada Vera Kondić koristi metaforu o – vešalici za odela.

– Kada radite na lizing, imate doživljaj da visite na ofingeru s koga svaki čas može da vas skine poslodavac. Vi niste gospodar svog života, svog vremena i svoje budućnosti, već ste rob poslodavca. Ne možete ništa da planirate, jer sve planove o vašem životu donosi neko drugi. Od vaših želja ne zavisi ništa, jer u vašem životu nema nikakvih konstanti – sve su „promenljive”. Zbog toga smatram da je rad na lizing jedna velika avantura u koju može da se upusti samo mladi bez ikakvih obaveza – ako osoba ima porodicu mora da shvati da njegovo vreme ne pripada porodici, već poslodavcu. Koga ne zanimaju ni lepi, ni ružni, ni iznenadni događaji u vašem privatnom životu – ne zanima ga da li slavite dečji rođendan ili dete sa visokom temperaturom vodite u hitnu pomoć. Ili imate smrtni slučaj u porodici. Jedino što njega zanima jeste da mu je radnik na raspolaganju 24 časa dnevno. Ako krenete na godišnji odmor sa porodicom i ako vas agencija pozove vi morate da se vratite nazad, jer se može desiti da otkažu ugovor koji su sklopili sa vama – ističe Vera Kondić.

Naša sagovornica dodaje da dodatni problem predstavlja činjenica da radnici na lizing često menjaju poslove, jer ih agencije angažuju za obavljanje različitih stvari. Tako se može desiti da radnik nekoliko meseci radi na građevini, nakon toga vozi hladnjaču, da bi volan preko noći zamenio točenjem benzina. To može da bude izuzetno stresno i frustrirajuće, objašnjava Vera Kondić, jer svaka firma ima svoju organizaciju posla a od radnika se očekuje da se preko noći adaptiraju  na nove uslove rada, novog šefa i nove kolege. Osim toga, radnici na lizing  često postaju žrtve mobinga od strane svojih kolega koji su u stalnom radnom odnosu i koji ih tretiraju kao robove i daju im da rade najprljavije poslove koji neretko uopšte nije u njihovom opisu posla.

– Osim što nemaju nikakvu sigurnost u pogledu budućnosti svog posla, oni se osećaju strašno izrabljeno i to umnogome doprinosi osećanju depresije i beznađa. A upravo od tih mladih ljudi država očekuje da stvaraju porodice i popravljaju demografsku sliku nacije, što smatram činom vrhunskog cinizma – zaključuje Vera Kondić.

Njene reči potvrđuju i rezultati studije Instituta za sociološka istraživanja pod nazivom „Postajanje roditeljem u Srbiji”. Naime, studija koja je urađena na reprezentativnom uzorku od 1627 mladih uzrasta od 19 do 35 godina, pokazala je  mlade najviše motiviše da budu roditelji pre svega – stalni posao bez obzira na visinu plate, a potom i posedovanje vlastitog stana. Znatno manje, mlade osobe navode završavanje škole ili fakulteta i pomoć roditelja, a na institucionalnu pomoć društva kroz ustanove za čuvanje dece i posebno na finansijsku pomoć države, daleko manje računaju. Sigurni prihodi i krov nad glavom su najveća motivacija za roditeljstvo, ističe dr Dragan Stanojević, docent na odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i jedan od autora studije.