Nedostignute vrednosti drame

Za savremeni dramski tekst „Detroit” Lise D`Amur (2012) može se reći da je blizak tradiciji američke drame koja se korenito razračunava sa iluzijama o američkom snu, delima Memeta, Šeparda, Kušnera. Radnja „Detroita” dešava se u predgrađu nekog američkog grada srednje veličine, između dva para likova tridesetogodišnjaka, različitih društvenih položaja. Ben koji je nedavno ostao bez posla i Meri, službenica u advokatskoj kancelariji, predstavnici su srednje klase, tipični zupčanici kapitalističke mašinerije.

Njihovi novi susedi su društveni otpadnici Keni i Šeron, oboje skoro otpušteni iz centra za odvikavanje od zavisnosti – oni su naličje te društvene mašinerije, njegov očekivani balast, kolateralna šteta. Ova drama sa začinima satirično obojene komedije je metaforički inspirativan odraz krhotina zapadnog sveta, refleksija otuđenih života, ljudi samlevenih u vrlom novom svetu hipertehnološkog kapitalizma koji proizvodi sve veće horde siromašnih, društveno sapletenih, izgnanih.

Tekst je najvredniji elemenat predstave reditelja Olega Novkovića. Predstava nije ostvarila njegove veće mogućnosti zato što je scenski rukopis neizbrušen, previše je očigledan, pa izvođenju nedostaju upečatljivije atmosfere i uverljivosti likova. Dejan Dedić igra Keni kao udaljenog džejmsdinovskog tipa buntovnika, a Jovana Stojiljković je njegova blisko disfunkcionalna Šeron. Iako znatno uglađenijeg imidža, često prekomerno teatralizovana Meri (Ivana Vuković) i upadljivo naivni Ben (Uroš Jakovljević), suštinski nisu nimalo sređeniji od prvog para, oboje su takođe nesrećni, izgubljeni u savremenom svetu urušenih vrednosti, ugušenih sloboda. Ovi likovi na sceni nisu autentičniji zato što glumci nastupaju mahom plastično, na polju karikature koja nije dovedena do kraja, nije delotvorna, pa nas životi tih ljudi slabo dotiču.

Scenska rešenja su najčešće lenja, nemaštovita, počevši od izbora kostima dva para, previše očiglednih u pokazivanju kontrasta između njih. Jedni su upadljivo doterani, dok su drugi odrpanci pankerskog imidža (kostimografkinja Dragica Laušević, scenografkinja Marija Jevtić). Kraj takođe „bode oči” svojom simbolikom, kada se likovi nakon pometnje izazvane čehovljevski metaforičnim požarom trijumfalno pojavljuju sa puškama i američkom zastavom. No, ima u predstavi i funkcionalnijih rešenja, na primer prizor žurke u pretposlednjoj sceni koji je doneo življu atmosferu, u kombinaciji hipnotičke muzike, glasnih bubnjeva ispletenih sa gitarskim tonovima i ritualnim plesom aktera (kompozitor Vojislav Aralica).

U predstavu su uvedeni songovi koji ne postoje u tekstu drame. Svaki lik solo peva po jednu tradicionalnu pesmu na engleskom jeziku, izražavajući u tome potrebu za štitom od svakodnevice. Ideja uključivanja pesama kao sublimirane osećajnosti vrlo je pohvalna, ali bi bilo smislenije i delotvornije da se one izvode na srpskom jeziku, publika bi se s njima tada bolje povezala. Na primer, u prvom slučaju, kada Ben peva dečju pesmicu „If You Are Happy”, znatno bi bilo efektnije da je izvodi u našoj verziji, „Kad si srećan”.

Peti lik u predstavi je Frenk (Erol Kadić), Kenijev ujak, dve generacije stariji, predstavnik prošlih, stabilnijih vremena. Kroz takođe grubo jasan kontrast, vizuru drugog doba, Frenkov pogled ističe apokaliptične osobenosti društva posle 11. septembra. To znači sveprisutno otuđenje, odsustvo međuljudske komunikacije zbog stalnih pretnji bezbednosti, naglašenost strahova od bankrotstva, te navučenost na droge ili alkohol kao vid pokušaja stanjivanja stresova dubinski utisnutih u „prozak naciju”.