Puška na zidu, nož u suknji

Evropska atletika u Areni, svetski filmovi u „Sava centru”, jedan od najvećih gradskih derbija planete na „Marakani”, novi obrisi Trga Slavija, konture „Grada na vodi”, strani gosti u Skadarliji i na splavovima i lep prolećni dan: Beograd sija snagom i lepotom glavnog grada!

Polako, polako, da, i smeće na ulicama, i rupe na kolovozu i, da, nezaposlenost, kriminal i siva ekonomija...

Ali, postoji li grad na svetu koji to nema. Ne postoji.

Beograd je metropola. Lepo je živeti u njemu.

Ali nije lako.

*

Kad smo kod gostiju… Za vikend je jedna porodica iz Toronta došla da poseti ostatak porodice u Beogradu. Pre nego što su seli za ručak otišli su do stanice da policiji prijave svoj boravak. Zato što tako treba. Prvo policija, onda supa. Ali, onda, uz kolače, neko se setio: zašto mi, s urednim dokumentima, jurimo da se prijavimo, a pola Azije i Afrike je protutnjalo Srbijom, sa sve kriminalcima i ubicama, samo na časnu reč?

I zašto u Torontu u akva-parku muslimanke mogu da se spuštaju toboganom u burki, a ostali ne mogu u majicama? I zašto je osamdeset sedme, setio se akter, čuvar u američkoj ambasadi u Beogradu zaustavio na izlazu Albanku u nošnji koja je dobila vizu za SAD rečima: „Gospođo, vaš nož”?

Žena je došla po vizu i ponela nož!

I dobila vizu i vratili joj nož!

*

I čim puška visi na zidu u prvom činu, u trećem će sigurno biti upotrebljena. To je taj nož. I evo, danas se Srbija bori za deo svoje teritorije, Makedonija se bori za celu svoju teritoriju. Tamo se zakuvalo samo tako. Pritiskaju Makedonce da Albanci postanu konstitutivni narod, da formiraju vladu... Da dokrajče Makedoniju. Makedonija se opire, narod plače na ulicama i daje emotivne izjave u kameru kao u Sarajevu pred rat! Albanski premijer poručuje: „Nema Makedonije bez Albanaca!”

NATO poručuje ono jedino što zna. Preti samostalno buzdovan bez mozga. Ne obazire se na međunarodno pravo, kao i kod nas onomad. Da se podsetimo.

*

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, 24. marta 1999. godine u 19.30, deset minuta posle poletanja nepoznatog broja aviona iz baze NATO-a u italijanskom gradu Avijanu, objavio je da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ.

U napadima na našu zemlju snage NATO-a koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni...), potencijal celog NATO-a, osim Islanda i Luksemburga, koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga. Nisu nas napale ni Mađarska, Češka i Poljska, samo zato što su se tek pridružile Alijansi i nisu činile deo vojnog aparata.

Dominirale su snage SAD, ali ni doprinos ostalih nije bio beznačajan.

Ubijeno je dve i po hiljade Srba, pet hiljada je teško ranjeno.

*

Posle, argumentacija nove dosovske vlasti oko ulaska u NATO vrtela se oko toga da treba da budemo praktični, da se politikom bavimo pragmatično, da u ime budućnosti zaboravimo prošlost i da se izljubimo s činjenicama kao Tadić sa Solanom. Sve izgleda tako jednostavno: treba samo prihvatiti da Srbija nije postojala pre Petog oktobra i „revolucije” nastale na bombardovanju, odnosno da je sve pre tog datuma crna kutija iz koje pojedinci mogu da budu abolirani samo ako su potrebni vladajućoj koaliciji da sačuva tron.

Uz to, kao najvažnije, NATO bi automatski skinuo pitanje sopstvene odgovornosti za protivpravnu agresiju na Srbiju 1999. godine.

Na izjavu Dragana Šutanovca, tada ministra vojnog, da Rusija ne bi imala ništa protiv, kao i na apel 200 intelektualaca da se takva odluka ne donosi bez uvažavanja mišljenja naroda, reagovao je Konstantin Kosačov, predsednik Komiteta za međunarodne odnose Državne dume Rusije.

„Moram da vam kažem da veoma sumnjam da će srpski narod, posle tragedije koju je preživeo 1999. godine, mislim na bombardovanje NATO-a, doneti takvu odluku. Duboko sam uveren da je srpski ministar odbrane, izjavljujući da je za Srbiju dobro da postane članica Severnoatlantske alijanse, izrazio samo svoje mišljenje.”

Tada je reagovao službenik Dume, slutim da bi danas reagovao neko moćniji.

*

Ali, šteta je pričinjena

Trebalo je da pragmatična politika pomogne da zaboravimo kako je naše integrisanje u Evropu počelo bombardovanjem Srbije, čemu je prethodila višegodišnja propagandna kampanja uz blaćenje naše prošlosti, falsifikovanje istorije i poricanje naših zasluga i žrtava datih u odbrani evropske civilizacije.

Tadašnja opozicija, kasnije dosovska vlast, opravdala je bombardovanje objašnjavajući kako je to prilika da Srbi okaju svoje zločine, dožive katarzu, postanu time genocidni narod i doživotni krivci. Zamalo im je uspelo. U nameri ih je sprečila isključivo pohlepa i međusobna borba za veće parče torte.

Pobedili su sami sebe. Sad bi opet na vlast.

*

Ali, avaj. Stvari više nisu ružičaste po njih kao pre 17 godina. Srbija više nije posrnuli nevoljnik izmučen sankcijama i bombardovanjem. Njen napredak je priznat u svetu kroz mišljenja odgovarajućih institucija, vidljiv i brz kad se mere rezultati rada vlade i premijera, a usporen i mučan kada komšije i Brisel koriste „argumente” bivše vlasti a sadašnje opozicije o našoj kolektivnoj krivici i „genocidnom narodu”.

*

Znajući šta im sledi na predstojećim izborima, opozicija ih u svojim izjavama već naziva nepoštenim, preti izlaskom građana na ulice, nemirima i razbijenim glavama.

Pa, neće to baš tako ići. Jednom ste uspeli uz stranu pomoć pa ste zemlju uništili. Jednom ste udarali u šerpe pa smo se posle svi udarali u glavu.

Neće ići.

A i premijer vam je rekao.