Genetičar Stojković ipak dobio dozvolu

Srpski genetičar dr Miodrag Stojković, koji je u inostranstvu dobio brojna priznanja za naučnoistraživački rad na matičnim ćelijama, najzad može da se naukom bavi u rodnom gradu. Ministarstvo zdravlja Srbije u dogovoru sa inspekcijskim službama izdalo je 26. marta rešenje za rad „Spebo medikalu”, specijalnoj bolnici za lečenje steriliteta u Leskovcu.

Ovom dozvolom stavljena je tačka na višegodišnju priču u javnosti da se Stojkoviću, koji je studirao na nemačkim univerzitetima, priznanja dobio na univerzitetima u Velikoj Britaniji, a sada radi na institutu „Princ Filip” u španskom gradu Valensiji,opstruiše rad u Srbiji, neizdavanjem dozvola za osnivanje klinike.

Kako su objasnili u Ministarstvu zdravlja, Stojkoviću su za otvaranje klinike za vantelesnu oplodnju nadležni inspekcijski organi tražili ispunjavanja samo onih uslova opremanja, prostora i kadrova koje su morali da ispune i drugi građani da bi otvorili bolnicu za vantelesnu oplodnju.

Ministar zdravlja, profesor dr Tomica Milosavljević je za naš list objasnio da je ovaj slučaj rešen istog časa kada su ispunjeni uslovi za rad i da nema ni govora o tome da je on ikada izjavljivao da Stojković u Srbiji ne može da otvori zdravstvenu ustanovu i da se u njoj bavi naukom. Klinika se, po formalnopravnim uslovima, nije mogla otvoriti, jer je za kliniku potrebna organizacija nastave, naučni rad i struka, ali osnivanje ovakve specijalizovane bolnice nije bilo prepreka.

– Dobro je da se otvara još jedna zdravstvena ustanova, odnosno specijalizovana bolnica za vantelesnu oplodnju u kojoj će raditi naučnik koji ima i određenu afirmaciju u svetu. Prema Zakonu o naučnom radu, u sastavu ovakve specijalizovane bolnice može da se oformi radna jedinica koja će se baviti naučnoistraživačkim radom – kaže dr Milosavljević.

Naravno, ovo ne znači da se svaka privatna specijalizovana bolnica koja se bavi vantelesnom oplodnjom u Srbiji može baviti i istraživanjem matičnih ćelija, jer, kako kaže ministar, osnovno je da ispunjavate uslove za rad. U Srbiji ima na desetine ovakvih privatnih bolnica koje leče sterilitet, kao što postoji i veliki broj odeljenja za lečenje steriliteta u državnim ginekološkim ustanovama.

Stojković je našoj javnosti postao poznat kada je na britanskom univerzitetu u Njukaslu pre nekoliko godina klonirao prvi ljudski embrion u naučne svrhe, a zatim je nastavio istraživanja matičnih embrionalnih ćelija. Ove ćelije koristile bi se, na primer za lečenje dijabetesa, jer bi se njima mogle nadoknaditi propale ćelije pankreasa ili za lečenje Alchajmerove i Parkinsonove bolesti, sada neizlečivih. Javnost mora da shvati da je u Leskovcu prvo morala da se otvori privatna ginekološka bolnica za lečenje steriliteta, jer to je bio jedini način da genetičar dođe do matičnih embrionalnih ćelija, odnosno da mu pacijentkinje koje se ovde leče od steriliteta postupkom vantelesne oplodnje ustupe višak embriona. Pošto Stojković nije ginekolog, on je oformio tim koji će vršiti veštačku oplodnju žena, a embrionalne ćelije su najbolji i najsigurniji način da se dođe do ćelija na kojima je moguće vršiti istraživanja.

Dakle, da bi bilo još jasnije, u postupku vantelesne oplodnje, da bi oplodnja uspela napravi se više embriona, ali se upotrebe jedan, dva ili tri, a ostali se mogu zamrznuti i upotrebiti za sledeći put ukoliko prethodni pokušaj nije bio uspešan, da bi se žena, na primer, poštedela ponovne hormonalne terapije. Žena ih može i ustupiti naučnicima. Međutim, taj višak embriona je ono na šta naučnici računaju, ali se u mnogim, naročito katoličkim, zemljama susreću sa etičkim zabranama rada. Zato je u tim zemljama zakonska regulativa dozvolila samo ispitivanje matičnih ćelija koje se skupljaju iz krvi, odnosno pupčanih vrpci rođenih beba i postoje banke tih ćelija.

Genetičar Stojković je izjavljivao da je početak rada bolnice za vantelesnu oplodnju tek prvi korak, a sledeći je stvaranje banke matičnih ćelija i otvaranje instituta za regenerativnu medicinu.