Pavle Beljanski, prijatelj sa distancom

Oni koji Pavla Beljanskog (1892-1965) nisu poznavali pitaju se, možda, kakav je bio karakter čoveka čiji je umetnički ukus formirao vrednu zbirku dela naših najpoznatijih stvaralaca, iz koje će od večeras u 19 sati, u Domu vojske Srbije, biti izloženo četrdesetak slika, crteža i skulptura koje je naslikalo, nacrtalo i izvajalo 16 naših akademika. Među njima Milan Konjović, Petar Lubarda, Cuca Sokić, Peđa Milosavljević, Ivan Tabaković, Zora Petrović, Milo Milunović, Sreten Stojanović, Risto Stijović... Jasna Jovanov, upravnica novosadske spomen-zbirke koja nosi ime ovog poznatog diplomate i kolekcionara, njegovu vezu sa umetnicima opisuje ovako: „Većinu autora poznavao je lično. Nije s njima delio samo lepe trenutke, već i svoju i njihove lične tragedije. To su bila prijateljstva za čitav život, ali na način kako je Beljanski to shvatao – uvek sa određenom distancom, ali spreman da pomogne”.

Kako naša sagovornica dodaje, povod za postavku su dva jubileja: šest decenija od kako je nastala spomen-zbirka i pola veka od početka rada Umetničkog saveta i same Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti. Prikrala se tu i koincidencija – osnivanje saveta i izlagačkog prostora SANU inicirao je upravo Nedeljko Gvozdenović, jedan od bliskih prijatelja Beljanskog i autor iz njegove kolekcije.

– Beljanski je Lubardi i Milunoviću bio kum na venčanju, a kumovao je i Milovoj kćerki Vesni. Odlazio je u Milov atelje, pa je tako sa štafelaja skinuo tek dovršenu „Mrtvu prirodu” smatrajući da će je svaka dalja umetnikova intervencija upropastiti. Sa Konjovićem se združio oko 1930. Vrata stana Beljanski bila su za Konjovića i njegovu suprugu Emu uvek otvorena. Beljanski je izašao u susret umetnikovoj želji da izložbom slika iz njegove zbirke otvori Modernu galeriju Narodnog muzeja u Somboru. „Proburžoaski” katalog te izložbe je Konjovića i autora kataloga Janoša Hercega koštao nameštenja, te je Beljanski, kako bi pomogao njihovu rehabilitaciju, u maju 1946. u Sombor doveo ceo diplomatski kor. Konjović je Beljanskom poklonio sliku „Pralja”, tako zanimljivu da se Milan Kašanin nije smirio dok nije ubedio Beljanskog da je pokloni Muzeju princa Pavla. Konjović je Beljanskom posvetio još jedno delo, „Sunce nad Bačkom”, nastalo baš onog dana kada je kolekcionar preminuo, u ime bola zbog gubitka prijatelja. Beljanski je pružio u svom stanu utočište Gvozdenoviću, pošto je njegov atelje u Kolarčevoj zadužbini stradao u bombardovanju pred kraj Drugog svetskog rata, dok je Gvozdenović bio svedok ogromne tuge Beljanskog, nakon pogibije sedmoro članova njegove porodice u bombardovanju Svilajnca 1944. godine – prepričava nam neke upečatljive detalje Jasna Jovanov.

Kako dodaje, njoj i Milici Orlović Čobanov, kao autorkama izložbe, nije bilo lako da odaberu radove šesnaestoro autora, jer se Beljanski trudio da svako ime zaokruži reprezentativnim izborom i jer su dela već dobro poznata. Iznenađenje za beogradsku publiku krije se u nastojanju da ova celina dela bude dodatno objašnjena, jer svi su autori bili naši sugrađani, nečiji prijatelji, nekome i susedi, nije beznačajno kako su izgledali, čime su se još bavili, kakve su bile njihove međusobne veze. Na pitanje na šta bi posebno trebalo obratiti pažnju upravnica spomen-zbirke odgovara:

– Na prethodnoj našoj izložbi u Beogradu nije bila prikazana Konjovićeva „Žetva”. Radi se o prvoj iz ciklusa njegovih žitnih polja iz okoline Sombora, teme koju je počeo da slika kada se zauvek odselio iz Pariza i vratio u rodni grad. Delo odiše izuzetnom ekspresivnošću i nekom antejskom snagom. Konjović će biti predstavljen sa još jednim ključnim radom „Moj atelje 2”, antologijskom slikom iz njegove plave faze, perioda kada je, posle boravka u Kanjes sir Meru, uveo intenzivni plavi ton u svoje slike. Tu je još jedna slika koja nije gostovala u prestonici, „Enterijer” Marka Čelebonovića, u stvari sobe u njegovoj vili u Sen Tropeu. Na njoj se mogu videti mnogi detalji koji se prepoznaju na fotografijama ovog prostora, ali i na Markovim radovima od početka četvrte decenije, sve do kraja njegovog stvaralaštva: istočnjački tepisi, afričke figurine, keramički vrčevi. Treba pomenuti i „Zimu na Senjaku” Ivana Tabakovića, prizor koji se i danas prepoznaje, mada Tabakoviću sama fizička sličnost nije u trenutku slikanja bila najvažnija, već izuzetno, treperavo osvetljenje, intimistički ugao posmatranja prizora. Vredna pomena je i „Ciganka” Zore Petrović, jedan od ranih u nizu ženskih aktova ove neobične slikarke, neobičan po tami i manje ekspresivnom pristupu slikanju, nego što je to radila kasnije, ali ipak ekspresivnom i čulnom zahvaljujući akcentu žutih čarapa, kao jedinoj odeći modela.