Svi smo mi imigranti

Britanski umetnik Akram Kan dobro je poznat publici Beogradskog festivala igre, ovoga puta dolazi s predstavom „Koto deš”, (u prevodu sa bengalskog „mala domovina”) koja se oslanja na Kanov jedinstveni kvalitet pripovedanja o raskršću svetova, a govori o snovima i uspomenama mladog čoveka na putu između Britanije i Bangladeša (odakle su, inače, Kanovi roditelji – Akram je rođen u Vimbldonu).

Koristeći posebnu mešavinu igre, teksta, slika i zvuka, ovaj komad slavi otpornost ljudskog duha u modernom svetu.

„Koto deš“, je premijerno prikazana prošle godine u Engleskoj, a pre beogradske, imaće priliku da je vidi i publika u Francuskoj, Švedskoj i Švajcarskoj.

Ova predstava adaptacija je vašeg ranijeg rada „Deš” (domovina) i za ciljnu grupu ima decu od sedam godina pa naviše. Na koji način je prilagođena mlađoj publici? 

Ta je predstava potpuno transformisana, ista je samo polazna tačka, ali naravno prepoznaćete sličnosti ukoliko ste gledali „Deš”. I ona se bavi pitanjima identiteta, porodičnih odnosa i izbeglištva – svi smo imigranti, na neki način, ukoliko se vratimo dovoljno daleko u prošlost, a to često zaboravljamo. To su univerzalne teme i važno je da deca znaju o njima. Svet nije divno mesto u ovom trenutku, deca bi trebalo da budu svesna toga, barem u izvesnoj meri. Kakve ćemo osobe biti kad odrastemo, kako ćemo se odnositi prema svetu i drugim ljudima u mnogome zavisi od našeg detinjstva, od toga kako smo se oblikovali u tom dobu.

Zašto često kombinujete ples sa pričanjem priča? 

Nije mi namera da tako približim i objasnim predstavu publici, niti pokušavam da se izvinim ljudima koji ne razumeju ples. Telo je najsvetiji način da se izrazi emocija, za razliku od reči, ono ima moć da prenosi ideje kroz fizičko i emocionalno iskustvo. Ali ponekad koristim reči i pevanje zato što postoje neke stvari koje telo ne može da iskaže. U „Dešu”, na primer, koristim reči kako bih saopštio da je moj otac kuvar. 

Učili ste bengalske narodne igre od majke, a počeli da izučavate katak sa sedam godina. Da li je ples vaše „porodično nasleđe”?

Nikako! Moja majka je bila više umetnički nastrojena, izučavala je bengalsku literaturu, a kao detetu joj je ples bio zabranjen, jer je njen otac bio veliki matematičar i nije odobravao takve stvari. U to vreme, devojčice koje plešu nisu bile dobar primer, doduše ni dečaci plesači, jer su ljudi u igri videli seksualne konotacije, a ne njenu spiritualnost. Tek kada su se moji roditelji preselili u London, i kada sam ja rođen, majka je počela da istražuje igru i gura me u taj svet. 

Da li biste se posvetili plesu i bez tog ranog iskustva ili biste pratili drugačiji kreativni put? 

Ne bih pratio nijedan put. Pomalo sam „ćorak”, poput nuklearne bombe koja ne radi. Voleo bih da ne radim ništa i da samo kontempliram. Sve dugujem roditeljima, naročito majci. Postoje neki ljudi koji su istinski fenomenalni, i sve su postigli sami, bez obzira na poteškoće, i bez pomoći roditelja, ali mislim da je to izuzetno retko.

Pričali ste o tome kako ste sticali poštovanje u školi tako što ste pobedili na disko takmičenju imitirajući Majkla Džeksona. Da li biste tako nešto savetovali današnjim dečacima koji žele da postanu uspešni plesači? 

Moj uobičajeni savet je da ne dajem savete, ali ako bih to prenebregao, rekao bih im da, pre svega, budu iskreni sa samim sobom. Šta znači za njih biti uspešan plesač? Kod današnjih generacija to bi moglo biti pojavljivanje u rijaliti programu na televiziji, ili ples sa pop zvezdom, međutim, ja to ne bih nazvao pravim uspehom: postajete poznati na sekund, i onda je gotovo. Ali ako ste zaista dobri u onome što radite, i usavršavate svoju veštinu, ljudi će vas ceniti i prepoznati. Savetujem, dakle, vredan i naporan rad na sopstvenom usavršavanju i napretku.

Kako približiti deci savremeni ples?

Ključ je u novcu! Više novca za produkcije. Sve više pozorišta i festivala se bave decom ovih dana. Vlada bi trebalo da ohrabruje decu da se uključe u igru. Kada sam ja išao u školu, pronašao sam utočište i sigurnost u svom telu, i mislim da bi i druga deca mogla da se osećaju slično.