Kadrovi rešavaju sve

Čuvena misao tifliskog bogoslova je kratka, a govori mnogo. Od kadrova zavisi sve, propast društva i države, njihov uzlet i preporod. Osnovni razlog propadanja stoga ne treba tražiti u spoljnim već u unutrašnjim faktorima. Ako unutar sebe tražimo razloge neuspeha, onda možemo da se popravimo i da izbegnemo ponavljanje grešaka u budućnosti.

Kadrovi se biraju kadrovskom politikom, a takva politika obično sadrži moralne, intelektualne i druge kriterijume kojima se ljudi raspoređuju na odgovorne funkcije u društvu i državi.

Ubrzo posle 5. oktobra sprovedena je reforma obrazovanja. Primenjena je Bolonjska deklaracija koja je visoko školstvo svela na nivo srednje škole. Otvoreni su privatni univerziteti, a na državnim je povećana školarina. Upis na fakultet više nije bio znak prestiža intelektualnih sposobnosti već naprosto mogućnost za svakog, čak i lenjog i lošeg srednjoškolskog đaka. Obrazovni kriterijumi su se izgubili. Doktorati niču kao pečurke posle kiše. Prosvetni radnici su postali nemi posmatrači te promene, oglašavajući se samo kada su im zarade ugrožene. Tek malobrojni su ukazivali na pogubnost bolonjskog procesa.

Rezultat? Ogroman broj fakulteta koji se bave pravnim i ekonomskim naukama, toliki da bi neupućeni pomislili da je Srbija zemlja pravde i blagostanja. Doktorske studije se često upisuju zbog sujete ili nemogućnosti da se nađe posao. Većina nema nikakvu intelektualnu vrednost, što pokazuje stvarnost oko nas.

Srbiju iz ove nevolje neće spasti dualno obrazovanje. Razlog? Naprosto, zašto bi neko završavao srednju stručnu školu kad može posle završene gimnazije još lakše da upiše fakultet, a kasnije da lako stigne i do doktorata.

Sistem obrazovanja je jedan od dva ključna problema koji uzrokuju krizu u kojoj se srpska država i društvo nalaze već 17 godina.

Drugi problem je u političkom sistemu koji se u stvari sastoji iz dva podsistema: partijski i izborni. Sadašnji partijski sistem podstiče poslušništvo kao osnovno merilo napretka. Stranke pate od sindroma večnog lidera, a kada predsednik stranke izgubi partijske izbore on često biva izbačen iz stranke ili je napušta stvarajući novu stranku. Većina naših političara smatra sebe nezamenljivim na osnovu ogromnog ega koji im ne dozvoljava da se povuku iz politike.

Izborni sistem proporcionalnog predstavništva je drugi uzrok problema političkog sistema i uvećan je činjenicom da je javni mandat poslanika pretvoren u njihovo lično vlasništvo, van uticaja partije i birača. Proporcionalnost omogućava da minorne stranke uz pomoć koalicija zaobiđu izborni cenzus. Prirodni cenzus za manjinske stranke takođe ima manjkavosti, kao i propisi koji omogućavaju da se bilo kakva grupa ili pojedinac proglase pripadnicima nacionalne manjine i zloupotrebom prava uđu u parlament. Skupština Srbije je na zasedanjima poluprazna, predstavnici naroda nezainteresovani za konstruktivnu diskusiju. Skupštinska sala je puna samo u danu za glasanje, a amandmani koje predlaže opozicija po automatizmu se odbijaju. Politikom se bave oni koji od toga žive, a jedina ambicija poslanika je da postanu politička klasa koja uživa u privilegijama ne radeći ništa.

Problem postoji da bi se rešio. U obrazovanju treba pooštriti kriterijume pre svega u osnovnim školama, gde bi se teško zarađivale petice, što bi bio prvi stepen ka drugačijem izboru kadrova koji su neophodni državi i društvu. Trebalo bi povećati broj srednjih stručnih škola, a smanjiti broj gimnazija.

Srbija je premala država za ovoliki broj visokoškolskih ustanova koliko ih ima sada. Njoj je sasvim dovoljan jedan univerzitet koji bi odgovarao standardima najboljih svetskih univerziteta. Na taj univerzitet bi se ulazilo ozbiljnim prijemnim ispitom, gubio bi se status redovnog studenta posle padanja na jednom ili dva ispita. Oni koji bi se školovali o trošku države bili bi u obavezi da deset godina provedu u državnoj službi u mestima gde su potrebni državi koja ih stipendira.

Izborni sistem bi trebalo da se sastoji npr. od 100 jednomandatnih izbornih okruga, biranih u jednom krugu izbora. Time bi se postigla odgovornost poslanika pred građanima i građani bi znali koju ličnost biraju. Potrebno je uvesti zakonsku obavezu prisustva poslanika na skupštinskom zasedanju.

Što pre shvatimo da smo mi sami odgovorni za pojavu problema u društvu i da smo isto tako odgovorni za njihovo rešavanje, svima će biti bolje.

Magistar međunarodnih odnosa