Raspad Jugoslavije podelio je srpske pisce

Nije moguće, tvrdi dr Zoran Avramović (1949), naš poznati sociolog kulture, dati nepodeljen sud o političkom doprinosu književnika srpskoj političkoj istoriji u protekla dva veka. Činjenica je da je od svih umetnosti u srpskoj naciji – književnost bila, u najvećem stepenu, politizovana posredstvom pisaca.

„Pravoslavna reč“ iz Novog Sada upravo je objavila monografiju Zorana Avramovića, u luksuznoj opremi, na gotovo trista strana, pod naslovom: „Književnici i politika u srpskoj kulturi” (1804–2014). U podnaslovu stoji: „Lepa duša i Janusovo lice politike”. Knjiga će danas biti predstavljena u Domu vojske Srbije, u Beogradu.

U politici je uvek bilo i pisaca. Kakva je bila njihova uloga?

Teško je oceniti rad Janka Veselinovića, kao predsednika opštine, ili Dobrice Ćosića, kao predsednika države. Kada je reč o političkim vrednostima koje su branili, razlike su očigledne, u individualnom i generacijskom pogledu. U 19. veku, vodeća vrednost bila je nacionalno ujedinjenje i oslobođenje, u 20. veku, nastupila je jugoslovenska konfuzija. Opšta karakteristika javnog mišljenja književnika bila je literarizacija politike nezavisno od toga da li su bili u vlasti ili opoziciji.

Smatrate da su se srpski pisci, tokom poslednja dva veka, ponašali dvostruko: racionalno-iskustveno (manjina) i osećajno-voljno i interesno (većina). Na osnovu čega ovo tvrdite?

Racionalno političko mišljenje i delovanje bilo je više izraženo u diplomatiji između dva rata. Rakić, Dučić, Crnjanski, Petrović, Nušić, Andrić, ostavili su pisane dokaze o „politici razuma”. U unutrašnjoj politici srpske nacije, pisci su, zavisno od društvenoistorijskih okolnosti, sa jakim osećanjima, izricali ocene o događajima i ličnostima. Doživljajno mišljenje je preovladavalo i lako ga je prepoznati u rečima, rečenicama, stavovima. Kvalitet političkog mišljenja se prepoznaje praktičnim razumevanjem motiva i posledica društvenog događaja i ocene političkih odluka. Crnjanski je u nekim momentima racionalno uviđao duboke protivrečnosti jugoslovenske države. Konstantinović je opisao Tita kao „velikog majstora istorije”.

Postoje i pisci koji su se klonili politike?

Gotovo da ih nije bilo. Momčilo Nastasijević je usamljeno iskustvo. I ko još, a da nije nešto napisao ili javno rekao o političarima na vlasti ili odlukama koje su donosili. Tako nešto je bilo očekivano u kulturi u kojoj je vekovima usmena i pisana reč, pored pravoslavlja, bila okosnica javnog života. A naročito u vreme obnove srpske državnosti.

Posle Drugog svetskog rata, beležite, bilo je i pisaca koji su učestvovali u progonu drugih pisaca?

U jednopartijskom sistemu, to je bilo mogućno. Podržavali su političku vlast koja je proganjala ideološki nepodobne pisce, ali i njihova dela. Kasnije se ova vlast usmeravala na zabranjivanje dela, ali krivični progon Gojka Đoga (1981), ostaće trajna sramota ondašnje vlasti. Dakle, i pisci značajnih umetničkih ostvarenja mogu biti borci za neslobodu i represiju. Istine radi, daleko su brojniji oni pisci koji su se suprotstavljali ideološkom i sudskom progonu pisaca.

Devedesetih godina prošlog veka došlo je do raspada države. Kako su se ponašali pisci?

Slovenački, hrvatski, makedonski, albanski pisci, i pre institucionalnog raspada SFRJ, stali su na branik političkih težnji svojih nacija. Srpski pisci su se u tom velikom događaju podelili na ostrašćene kritičare i branitelje državotvornih vrednosti srpskog naroda. O svojim političkim opredeljenjima ostavili su knjige i brojne javne tekstove. Na jednoj strani su bili Kovač, David, Stevanović, Drašković, Velikić, a na drugoj Ćosić, Bećković, Pekić, Danojlić. Odgovor za ove podele treba tražiti u više pravaca, ali jedno je izvesno: prva grupa pisaca nije uočavala razliku između temeljnih nacionalnih i državnih interesa Srba i ružnih, prolaznih manifestacija istog interesa.

Koji su naši pisci bili najduže u politici i kakav su trag ostavili?

Trag bih više ocenjivao po doprinosu, nego po dužini bavljenja politikom. Sterija, Njegoš, Laza Kostić, Dučić, Crnjanski, Ćosić... Neki su više učinili za institucije u državi i kulturi, drugi su širili ugled Srba u svetu, treći su se borili za širenje slobode i demokratije, četvrti su doprineli razvoju nacionalne svesti i dostojanstva. Međutim, ostali su i negativni tragovi. Čudi nehaj nekih pisaca prema identitetu srpskog jezika. Kako razumeti Skerlićev predlog da Srbi pređu na latinično pismo? Današnju nebrigu za pismo – staro osam vekova! Ili napade na vrednosti svekolike tradicije?

U politici su bili i književni kritičari?

I teoretičari, proučavaoci književnosti. Jovan Skerlić i Stojan Novaković, nekada, a Nikola Milošević, Petar Džadžić, Jovan Deretić u naše vreme. Nisu odoleli zovu političkog uticaja. Od većine književnika, razlikuje ih smireniji rečnik i racionalniji pristup političkim pitanjima svog vremena. Na složenosti društvenog i političkog života odgovarali su sa više smisla za argumentovan stav. Ali, i među njima je bilo onih koji nisu razumeli odnos srpstva i jugoslovenstva, odnos nacionalnog i državnog, kao najvažnije opšte vrednosti političkog delovanja.

Država je neposlušne pisce umela da cenzuriše, zabranjuje i tamniči?

Pitanje je o kakvom državnom poretku je reč, da li je vlast bila podeljena i kakvi profili ličnosti su bili na vlasti. Represija i demokratija su se smenjivali tokom dva veka prema svim građanima. Prva funkcija je posebno štetila ugledu države kada su zabranjivana dela pisaca. Primer Vuka Karadžića bila je opomena za potonje vlastodršce, ali nisu ga svi naučili. Oni mudriji na vlasti, znali su da se stvaralaštvo ne može zabranjivati. 

Današnjoj politici, čini se, pisci više nisu potrebni?

Već smo na pragu vremena kada srpski književnik nije deo funkcionerske politike. To ne znači da će se ustezati da govori i piše o opštim stvarima i političkim događajima. Međutim, javni uticaj neće biti kao nekada.