Rat Turske i EU za 1,5 miliona glasača

Teške optužbe koje danima lete na relaciji Ankara–Amsterdam potvrđuju ono što se i od ranije moglo znati: Turska zapravo još ne može da nađe zajednički jezik sa Evropskom unijom, iako je pristupne pregovore započela pre petnaest godina.

Zvaničnici u Briselu upozoravaju da se ona posle letošnjeg pokušaja puča i masovnih progona građana još više udaljava od EU.

Sadašnji „rat rečima”, kakav se ne pamti, buknuo je kada je Amsterdam blokirao dolazak dvoje ministara iz Ankare koji je trebalo da govore turskim radnicima o ustavnim amandmanima koji će se naći na referendumu sredinom aprila. To je pre Holanđana uradila i Nemačka, dok je Austrija takođe najavila da na svojoj teritoriji neće tolerisati turske političke skupove. U Kopenhagenu su diplomatski uljudno zamolili Ankaru da ih poštedi takvih poseta koje su skopčane s mnogim rizicima, pogotovo u vreme eskalacije terorizma u svetu i u Turskoj.

U zemljama EU, u kojima živi i radi nekoliko miliona Turaka, od kojih oko 1,5 miliona ima pravo glasa na referendumu, očigledno se plaše da bi predreferendumski skupovi mogli da izazovu podele među tim ljudima, utoliko pre što su predložene ustavne promene, koje je inicirao predsednik Redžep Tajip Erdogan, izazvale duboka podvajanja i u samoj Turskoj. U opoziciji kažu da je to put do vladavine jednog čoveka koji će u svojim rukama imati sve dizgine vlasti, što se ne pamti još od doba sultana.

Takvo ponašanje Evrope izazvalo je erupciju protesta u Ankari, gde je za one koji su zabranili turske političke skupove ocenjeno da su „prežici fašizma i nacizma” i da je reč o „banditskim državama”. Predsednik Erdogan, koji je poznat kao političar bez „dlake na jeziku”, kao da je ovo jedva dočekao kako bi se razmetao optužbama.

„Jedan broj evropskih zemalja ne može da toleriše uspon Turske. Na vrhu te liste je Nemačka”, izjavio je on u intervjuu lokalnim televizijskim stanicama A Haber i ATV.

Komentarišući solidarnost kancelarke Angele Merkel sa Holandijom, on je izjavio da je to „sramota”, na taj način očigledno želeći da pridobije glasove građana Turske koji još nisu odlučili da li će na referendumu glasati da on dobije dodatna ovlašćenja.

U Ankari optužuju Nemačku, Holandiju i Belgiju da „podržavaju teroriste”, pripadnike Radničke partije Kurdistana (PKK), ekstremne levičare i sledbenike imama Fetulaha Gulena, kojeg je turska vlast optužila da stoji iza letošnjeg pokušaja puča. Nemačkoj je, tvrdi se, prosleđeno 4.500 dosijea tih ekstremista, kako ih nazivaju vlasti i njima bliski komentatori. Ali, nemačke vlasti su se na to oglušile. Slično se dešava i sa Holandijom, Belgijom i u još nekim zemljama EU.

U prvom reagovanju Brisel je stao iza vlade u Amsterdamu.

„Mi pozivamo Tursku da se suzdrži od preteranih izjava i da izbegava eskalaciju sukoba sa Holandijom“, rečeno je u zajedničkom saopštenju komesara Federike Mogerini i Johanesa Hana.

To su u Ankari doživeli kao podršku Holandiji pa se i Evropska komisija našla na žestokom udaru.

„U EU selektivno sprovode demokratske vrednosti i osnovna ljudska prava. Holandija je ta koja je u ovom slučaju prekršila te norme. Saopštenje zvaničnika u Briselu u stvari jača antitursko raspoloženje u Evropi”, istaknuto je u saopštenju turskog ministarstva inostranih poslova.

U Ankari optužuju zemlje EU da na ovaj način zapravo podržavaju protivnike ustavnih amandmana, kojima se predviđa ukidanje parlamentarnog i uvođenje predsedničkog sistema vladavine. U Turskoj je do dolaska na vlast Erdogana šef države bio poluprotokolarna ličnost. On bi, ukoliko se 16. aprila na referendumu za promene izjasni više od 50 odsto građana, mogao da ostane na vlasti sve do 2029. godine.

Zvaničnici na Zapadu odbacuju tvrdnje da se mešaju u unutrašnje stvari Ankare i da rade protiv ustavnih promena u Turskoj. Mediji u Berlinu i Beču, međutim, otvoreno upozoravaju da bi takvo prekrajanje ustava moglo dokrajčiti tursku demokratiju.

Eskalacija ove krize stavila je odnose Ankare i Brisela na veliku proveru, pogotovo što je izostalo obećano oživljavanje pregovora o pristupanju Turske u Evropsku uniju, koji se vrte u mestu još od 2005. godine. Dosad su okončani razgovori samo o jednom od ukupno 35 poglavlja, dok su mnoga još „na ledu” zbog blokade Republike Kipar, Nemačke i Francuske.

„Ako nastavimo ovim tempom, postaćemo članovi EU u 22. veku”, sarkastično je primetio jedan turski poslanik.

U Ankari ne mogu da oproste Briselu što još nije ukinuo vize za turske građane, iako je to bio jedan od preduslova za postizanje dogovora o zaustavljanju talasa migranata koji preko Anadolije pokušavaju da se domognu zapadne Evrope.

„Turska bi trebalo ponovo da razmotri taj sporazum pošto EU ne izvršava svoje obaveze”, izjavio je ministar za evrointegracije Omer Čelik povodom najnovijeg zaoštravanja odnosa na relaciji Ankara–Amsterdam–Berlin–Brisel. On tvrdi da su zemlje EU dosad uplatile svega 670 miliona evra od obećanih šest milijardi za rešavanje problema tri miliona izbeglica koje se nalaze na turskoj teritoriji.