Viripajev je Čehov ovog vremena

Goran Jevtić, Katarina Marković, Milutin Milošević i Sonja Kolačarić tumače četiri lika koji jedni drugima i publici govore laži i istine o životu i ljubavi. Tako bi, pojednostavljeno, mogla da izgleda osnovna nit predstave „Iluzije” Ivana Viripajeva

koju će beogradska publika videti premijerno sutra uveče u 20 sati na sceni UK „Vuk Karadžić” u Beogradu, u režiji Tatjane Mandić Rigonat. Ali taj opis ne objašnjava zašto je Viripajev postao najizvođeniji savremeni ruski dramatičar.

Posle kompleksne postavke Čehovljevog „Ivanova” za čije rediteljsko čitanje ste i kandidat za nagradu Grada Beograda za pozorišno stvaralaštvo, za novi susret sa publikom ponovo ste izabrali rusko dramsko štivo: „Iluzije” Ivana Viripajeva. Zašto?

Ovaj tekst je simfonija za glumce i rebus za reditelje. Želja da radim „Iluzije” nije se rodila posle „Ivanova”, već kada sam pročitala ovu Viripajevljevu dramu pre dve godine. Viripajev je jedan od najznačajnijih savremenih pisaca svetske dramaturgije uopšte. On eksperimentiše sa dramskom formom i njegov tekst je gusta mreža filozofskih i poetskih slojeva. A tema drame „Iluzije” je ljubav, tačnije predstave o ljubavi koje ljudi grade, fantazmi kojima hrane dušu i na kojima grade svoje sudbine, a koji često imaju i tragična ishodišta.

Dramu „Iluzije” sam autor određuje kao komediju, ali vi ste svoju režiju ovog dela odredili kao pozorišni simposion. Šta to zapravo znači?

Reč simposion označava drugi deo gozbe: prvi deo protiče u jelu, a drugi u vođenju duhovnih razgovora uz piće i muziku. U ritualu starogrčke gozbe, pronašla sam formu za igru, za scensko izražavanje ovog slojevitog dramskog teksta. U Platonovoj „Gozbi” Sokrat, Aristofan, Agaton i druge ličnosti besede na temu Erota, boga ljubavi. Govoreći o njemu ispevaju mu pohvale, govore o vrstama ljubavi, o Erotovoj suštini, o sreći, lepoti, istini, moćima koje ima nad ljudima. Vino i muzika su neodvojivi delovi rituala simposiona, a naš pozorišni simposion ispunjen je i citatima iz umetnosti u kojima je Erot nesputan. U drami „Iluzije” na temu ljubavi ne besede filozofi i pesnici, već dve žene od 30 i dva muškarca od po 35 godina. Oni nam pričaju o istoriji ljubavi, dva bračna para koji su u braku proživeli preko 50 godina i koji u osamdesetim godinama, u dubokoj starosti, pred licem smrti, ponovo sebi postavljaju pitanja: šta je to ljubav, da li su je spoznali, koga su voleli i kakve su živote proživeli.

 Ko su ovoga puta junaci Ivana Viripajeva? Postoje li, zapravo, formule za ljubav?

Ono što je zanimljivo u ovoj drami jeste da mladi ljudi pričaju o iskustvima „likova” Alberta, Margarite, Denija i Sandre, dakle pričaju o drugima i u te priče ugrađuju lični doživljaj. To je specifično putovanje kroz živote i iskustva drugih. A pričajući o

drugom, mi neminovno pričao o sebi. Ne postoji neutralni narator, čak i kada želi to da bude. Svojim ličnim doživljajem teme, događaja on boji tu priču jer kada pričamo o ljubavi drugih, mi pričamo o sebi. I pred pitanjima koje postavljaju fiktivni likovi postavljaju pitanja iznova sebi. Danilo Kiš je govorio: „Sa stanovišta večnosti sve je beznadežno, ali postoje dva metafizička oslonca: ljubav i smrt. Oni su supstanca naše egzistencije, književnost nam pomaže da ih budemo svesni”. Pozorište u ovom slučaju nam to osvešćuje, i nama koji gledamo i onima koji scenski prolaze kroz iskustva likova o kojima pričaju i koje scenski igraju.

Za moto „Iluzija” pisac uzima stihove iz Kornejevih „Pozorišnih iluzija”. Gde ste vi pronašli inspiraciju za rediteljsko čitanje ovog dela?

Nije slučajno što Viripajev uzima moto iz Kornejevih „Pozorišnih iluzija” jer pozorište je vekovno mesto u kojem stvaramo iluzije i pričamo priče. Tako da ovaj tekst funkcioniše i kao posveta pozorištu jer žene i muškarci se igraju ne samo s ljubavnim, nego i s pozorišnim iluzijama.

Viripajev je, čini se, vaša „šolja čaja”. Njegovu dramu „Kiseonik” režirali ste još 2005, što je ujedno bilo prvo izvođenje jednog dela Ivana Viripajeva na prostoru bivše Jugoslavije. Šta je to toliko interesantno u ruskoj pisanoj reči čemu očigledno ne možete da odolite?

Teme i forma. To što su, konkretno Viripajevljeve drame, otvorena forma, rebus koji reditelj rešava, stalno dovodeći u pitanje sve što o pozorištu zna. Znači, on snažno pokreće moju maštu, osećajnost. To je pisac velike dubine i veštine. I ova drama je apsolutni biser. Viripajev nije banalan, zamišljam da bi Čehov tako pisao u 21. veku.

Budni i buntovni ste svedok vremena u kojem živimo. Koji su po vama najveći aktuelni problemi srpske kulture, a da ne zagazimo u patetiku?

 Ne bežim od patetike, jer patetika znači veliku osećajnost, a mi tu reč najčešće upotrebljavamo u pežorativnom značenju. Da ostanemo na temi ljubavi, najveći problem je „nedostatak ljubavi” raznih vlasti prema umetnosti i kulturi i onima kojima stvaraju. A konkretno, volela bih da se konačno reše problemi samostalnih umetnika i da se u zakonima otklone svi oni članovi koji ometaju i ugrožavaju stvaralaštvo i egzistenciju umetnika i normalno funkcionisanje institucija kulture. Suočeni smo s bujicom primitivizma koja nadire iz medija i preliva se u svakodnevicu, s jezikom agresije i destrukcije, a to su sve nasrtaji na dostojanstvo čoveka, građanina.