Spirale čamotinje

Jedan od najznačajnijih savremenih španskih umetnika ozbiljne internacionalne reputacije Huan Munjos (1953–2001) je, povodom recepcije svog dela, izjavio: „Za mene ono što vi vidite nije ono što izgleda da jeste.” Ova sentenca se može razumeti i kao idejna poenta i putokaz u praćenju ključnih pitanja njegovog opusa koji je baziran na bogatim izvorima iz književnosti, arhitekture, istorije, filozofije, muzike, filma, poezije, pozorišta, mitologije, istorije magije i iluzionizma.

U tom kontekstu je uzorno i bogato predačko iskustvo velikih španskih umetnika koji su kršili konvencije, od Velaskeza i Goje, do Dalija, Pikasa i Miroa. Munjos je intelektualac i erudita čija se aktivnost ispoljavala u različitim umetničkim formama – skulptura, crtež, instalacija, pozorišni komadi za radijsko i scensko izvođenje, spisi i eseji. Ipak, pozornost međunarodne kritike izazvale su sredinom osamdesetih njegove skulpturalne instalacije u kojima je figura u interaktivnom odnosu sa arhitekturalnim okruženjem. Mada je u poslednjim decenijama 20. veka postojao izvestan otpor prema figuraciji, Munjos je pripadao generaciji evropskih i američkih umetnika koji su ispoljili afinitet za stvaranje figuracije unutar modernističkih kanona. Neosporno, tokom neduge ali žive, bogate i produktivne karijere Munjos je svojim skulpturama i instalacijama postao jedna od ikoničkih pojava na recentnoj sceni.

On je u svom stvaralačkom konceptu paralelno ispitivao do kog nivoa skulptura može testirati prirodu stvarnosti i aktivirati realni prostor. Istražujući fenomene odsustva i prisustva, tišine i zvuka, radeći sa glasom, svetlom ili ogledalima, on je želeo da stvori uslove u kojima će ove nepomirljive polarnosti biti integrisane u kontekst samog rada. U svojoj umetničkoj praksi insistirao je na inter/aktivnom odnosu skulpture sa arhitekturom i posmatrača, problem koji je u radu rano postavio i o kojem u svom eseju piše: „Tokom istorije moderne umetnosti gde god nađemo mogući ponovni prostor između arhitekture i skulpture spontano se javljaju velike teškoće u objedinjavanju obe vizije.”

Huan Munjos je rođen u Madridu, studirao je u Londonu i Njujorku, a praksa kustosa u Španiji je prethodila karijeri aktivnog umetnika koji izlaže skulptorske radove. Ovo je prva Munjosova velika retrospektiva u Velikoj Britaniji na kojoj su u 14 prostorija Tate modern, na četvrtom etažu, hronološkim redom predstavljene njegove najznačajnije i svakako najikoničnije skulpture i instalacije. Valja pomenuti da je u drugom delu ovog nivoa Tate modern intrigantna postavka tri velike figure 20. veka – Dišan, Man Rej i Pikabija.

Simptomatično je da se kulminacija Munjosove izuzetno uspešne karijere završava velikim, može se reći testamentarnim projektom Dvostruko vezivanje”, instalacijom realizovanom 2001. u Holu Turbine u Tate modern, kratko pre iznenadne umetnikove smrti. Zbog toga se ovaj rad u recepciji kritičara notira kao apoteoza Munjosove karijere.

Prvi, rani radovi ove postavke – Spiralna stepeništa iz 1984. i Hotel Declercq iz 1986, predstavljaju skulpture zasnovane na poznatim arhitektonskim strukturama – stepeništima i balkonima od kovanog gvožđa. U Španiji je balkon tačka sa koje se gleda na ulicu ali i prostor na kojem ćete biti viđeni, a u Munjosovom radovima on ima i autobiografskog.

U njima Munjos evocira prostor između, tzv. „mesta bez mesta”, uvodeći različite tipove figura, nivelišući psihološki nabijenu dinamiku između njih i okruženja u koji su postavljene, uključujući svakako i posmatrača. Pričvršćeni visoko na zidove galerije, oni izazivaju osećaj pogrešnog mesta, a njihovi koreni mogu se tražiti u postminimalističkoj skulpturi sedamdesetih. Munjos je smatrao Spiralno stepenište za svoj prvi zreo vajarski rad koji predstavlja prelazni prostor između onoga što opada i što se penje. „Ono me je učinilo veoma svesnim mogućnosti rada na smanjenom obimu”, kasnije je rekao.

Očito, Munjosu je bilo važno kako se posmatrač susreće sa umetničkim delom, a koristio je jednostavna sredstva da destabiliše posmatračevo iskustvo.

Deo ovog stvaralačkog konteksta su i pitanja naseljenog, nenaseljenog prostora ili prostora-metafore. Očito, autor je bio više zainteresovan za osećaj prostora nego njegov realni potencijal opisan arhitektonskom formom, prividnom ili punom sadržaja. Praveći male figure čije je poreklo u vodviljskim izvođenjima trbuhozboraca i iluzionista iz 19. veka, Munjos je stvarao bića kako bi se manifestovao fenomen odsustva. Njegovu prvu instalaciju velikog obima Čamotinja (1987) čini geometrizovano polje poda čija optička upadljivost povećava distancu sa malom figurom koja sedi na polici.

Fasciniran tenzijom između iluzornog i stvarnog, koristio je mehanizam trika kako bi uticao na gledaočev doživljaj i nagovestio moguće uznemiravajuće i višeznačne opcije. Ambijentalna instalacija Šaptač (1988), u 6. sobi ove postavke, evocira temu sećanja i zaboravljanja kao i ambivalentnu vezu između Munjosovog rada i pozorišta. Optički pod je prazna pozornica sa bubnjem naslonjenim na daleki zid i figurom velaskezovskog patuljka zatvorenom u boksu šaptača. Munjos je takođe voleo da natera posmatrača da gleda uvis i često je skulpture instalirao visoko na zidu (Viseće figure, 1997, Dvojica sede na zidu, 2000) ili se interesuje za zvuk i reč, diskretnu mimiku (Senka i usta).

Figure same ili u grupama, uvek utonule u sebe ili jedna u drugu, naseljavaju psihološki nabijene prostorne situacije, a u pojačanoj sceničnosti prizora stvaraju se destabilisanirani optički podovi, vrata, senke i ogledala. Ogledalo je vezano za Munjosovu ljubav prema optičkim trikovima i prostornoj manipulaciji kao večnim temama samo/svesnosti i poznavanja samoga sebe. Lice Jedne figure iz 2000. je tako izbliza pritisnuto na ogledalo da se njegov izraz ne može videti.

Vrlo impresivna instalacija Mnogo puta (iz 1999. u sobi 10) sastoji se od 100 figura identično odevenih i sličnih azijatskih fizionomija. U bliskoj interakciji jedna sa drugom, ignorišući se ili razgovarajući, ova velika grupa stvara tenziju u prostoru galerije, a svojim brojem nadjačavaju posmatrača koji oseća svoje sopstveno nepripadanje i izolaciju.

Skulpture i ambijenti – Zureći u more, Sedeće figure sa pet bubnjeva, Prema senci, Trbuhozborac gleda u dupli enterijer, Ukršteni kabineti, Balkoni koji gledaju jedan na drugog, Patuljak sa tri stuba, Dve balerine, Figura koja sluša, kao i crno-beli crteži nesumnjive ekspresivnosti, uz radove koji prate druge, pomenute vidove Munjosovog rada, na ovoj retrospektivi svakako pripadaju istraživanju filozofskih pitanja borhesovske provenijencije o prirodi vremena ili istorijske realnosti. Različite strategije književnih, kulturnih i antropoloških narativa, njihove idiomatske i metaforične forme, predstavljaju angažovanjemodernog humaniste Huana Munjosa, a njegov opus oznakom–ostavština za 21. vek.