Scena kao podeljeni svet

Međunarodna premijera predstave jedne od najintrigantnijih berlinskih pozorišnih autora, rediteljke i koreografa Helene Valdman i njene trupe, najavljena je za 31. mart u okviru 14. Beogradskog festivala igre. Ovo je, inače, prvi nastup Valdmanove u Srbiji.
 

Komad „Dobri pasoši, loši pasoši“ prikazuje dve grupe koje žive sa dve strane živog zida, linije koju ne može svako da pređe. Ljudima sa „lošim“ pasošima nije dozvoljen prelazak na drugu stranu, dok nosioci onih sa „dobrom“ reputacijom imaju slobodu kretanja. Razgovor počinjemo pitanjem koliko je teško aktuelne društvene, političke fenomene, kao što su granice i migranti, izraziti kroz pokret, odnosno kroz plesni teatar?

„Nije mnogo teže nego za sve ljude koji se pitaju šta zaista žele u životu. Ali nemam nameru da svoja politička i društvena ubeđenja predstavim na sceni, ne podučavam ni igrače, a ni publiku, samo želim da moj rad bude ono što bih volela da vidim kad uđem u pozorište. Kada kupimo ulaznicu, iskreno se nadamo da naše vreme neće biti protraćeno, i da će se nešto važno dogoditi te večeri pred našim očima. Nisam ljubitelj dekorativne igre koja se pijucka kao šećerna vodica. Moj cilj je da sa publikom zajedno otvorimo neke važne teme, a poželjno je i da suprotstavimo stavove.“

Da li ćete to učiniti svojom novom predstavom o granicama?

Iskreno, bila bih srećna ako bih mogla da vidim granice kao ograde vrtova, i čin prelaženja granica kao neku vrstu letenja preko praznog prostora. Ali je obrnuto istina. Poput životinja, i ljudi vole da se osećaju bezbedno, umesto da budu slobodni. To je goruća tema za diskusiju, ali se mnogo više čuje i čita o „identitetu“ i „domu“ u našim društvima, nego o „slobodi“. Većina ljudi oseća da je sloboda nešto što se odnosi samo na informacije, na novac, na trgovinu, ali ne i na kretanje ljudi. .

Prvo, „domaće“ izvođenje predstave je bilo u Nemačkoj, zemlji čiji pasoš otvara sva vrata, što nije slučaj sa Srbijom. Da li je to jedan od razloga da tu bude međunarodna premijera?

Istina je, ja dolazim iz zemlje sa najboljim pasošem u svetu. Ukupno 177 zemalja dozvoljava mi ulazak bez posebne vize ili plaćanja za „vizu po dolasku“. Radila sam u Avganistanu, Bangladešu, Etiopiji, Iranu i Palestini. Njihovi stanovnici ne mogu normalno da putuju. Zašto ja imam „dobar pasoš“, ili zašto oni imaju „loše pasoše“? To je moje pitanje, možda malo naivno, jer svako bi mogao odgovoriti: naravno da imaju loše pasoše, zbog njihove loše ekonomije. Što je bolja ekonomija ili, tačnije, što je veća kreditna sposobnost zemlje, to je vredniji i vaš pasoš. Posetiti Srbiju odmah nakon nemačke premijere ima smisla, jer ne morate Nemcima da objašnjavate kredibilitet Nemačke, ali svi možemo da diskutujemo o neverovatnoj razlici slobode sa kojom se ljudi u svetu suočavaju.

Šta za vas znači živi zid koji ste postavili na sceni?

Živi zid čine ljudi, ljudi iz vašeg grada. Bore se za sve za šta moraju da se bore, videli ste ih tokom „arapskog proleća“ u Turskoj, na „okupaciji Volstrita“ u Njujorku ili na protestu PEGIDA u Nemačkoj. Ljudi štite ograde po Evropi i oko Evrope. Ljudi kontrolišu ljude, na aerodromu, na ulazu u muzej ili ispred noćnog kluba i, naravno, oni uživaju u tome što to rade. Takođe, oni misle da rade u skladu sa zakonom, koji je često sasvim neodređen i prepušten interpretaciji pojedinca, kao i zakon o podizanju ogromnih ograda širom Evrope.

Kako je nastala vaša trupa?

Istina je da ne postoji trupa. Tehnička ekipa, kao i neki saradnici su moji dugogodišnji prijatelji, ali princip mog rada je inspiracija i reakcija na ono što se dešava u svetu. U Iranu radim sa iranskim igračima, u mom nedavnom komadu „Napravljeno u Bangladešu“ sa katak igračima iz Dake. Želim da se krećem. Ne doživljavam trupu kao porodicu, niti nameravam da brinem o njima kao majka. To nije moj izbor. Kad sam, osamdesetih godina prošlog veka, proučavala istraživanja o primenjenom teatru u jednom malom gradu u blizini Frankfurta, počela sam da radim sa kolegama studentima, a kasnije u gradskim pozorištima. Sasvim slučajno, neke od mojih predstava su postale toliko uspešne da sam putovala s njima po celom svetu. Bila sam svesna da zemaljska kugla koju sam obišla podseća na sajam, ne samo za umetničku razmenu, već i za berzu ideja. Takođe sam shvatila da scena može postati svet, kako je rekao Šekspir, ali istina je. 

Ovo je vaša prva poseta Beogradu, ali ne i Srbiji?

Posetila sam sam Novi Sad putujući s predstavom „Vratiti pošiljaocu“, s iranskim igračima u egzilu, pre desetak godina. Nikada neću zaboraviti kako su nas ljudi na ulici pozdravljali s uvažavanjem, davali su ruže damama i obraćali nam se s dozom srdačnosti koju umetnici danas teško da mogu da očekuju, s poštovanjem i iskrenošću, otvorenog srca i radosno. Sećam se Srbije kao doma velike ljubaznosti. I čula sam da je Beograd jedan od najlepših gradova na svetu, prijatelji iz Sofije i Budimpešte često tu dolaze i pričaju mi o Beogradu kao centru noćnog života, nešto kao Berlin devedesetih.