Tople književne lomače

Zaćutala je, gleda u vatru. Ćutim i ja. Pred njom uvek osetim nemir u duši. Pred Gospodarem se ne plašim tako, kao pred Praskovjom.

– Opet si doneo pramen?

– Doneo sam.

– I košulju?

– I košulju sam doneo, Praskovja Mamontovna.

– Košulja što se do tela oblači – od sveg odelita, svoj život vodi, prikuplja znanje, prokisne-ovešta, u ključalu vodu uđe, osuši se, propegla se, na milog nadene, uz telo privije, dobrom odazove.

Gleda u plamen. A tamo gori knjiga Fjodora Mihailoviča Dostojevskog Idiot. Planuli listovi, korice se već dime. Opet jasnovidelica slugi mig daje. Baca on u vatru još jednu knjigu: Lav Nikolajevič Tolstoj Ana Karenjina. Pada knjiga poprilična u narandžasti ugljeni žar, leži, leži, i namah plane sva. Gledam očaran.

– Šta gledaš? Ili još nikada nisi palio knjige?

– Kod nas, Praskovja Mamontovna, samo štetne knjige pale. Skaredne i zavereničke.

– A ove su, misliš, korisne?

– Ruska klasika je korisna za državu.

– E, moj golube, knjige treba da budu samo stručne: drvodeljske, pećarske, građevinske, elektrotehničke, brodograditeljske, mehaničke, tkačke, oružarske, ukopničke, livničarske, bilgevarske, ciglarske i plastičarske.

Ne sporim se s njom. Čuvam se. Ona je uvek u pravu. Ako se naljuti, ništa je ne staje da glavačke izbaci čoveka. A ja treba da izvršim važan zadatak.

– Što ćutiš?

– A šta... ima da kažem?

– Pa pričaj šta se tamo kod vas u Moskvi dešava?

Znam da u jasnovideličinoj kući nema ni kugle vestopirke, ni radio-aparata. To kao prvo. A kao drugo, ne voli ona nas, opričnike. I nije jedina. I slava bogu...

– U Moskvi se dobro živi, ljudi žive u izobilju, nema pobuna, gradi se nova podzemna saobraćajnica od Saveljevske stanice do Domodedova...

– Ne pitam te za to, golubiću – prekida me ona. – Nego, koliko ste ih danas pobili? Osećam – od tebe bije miris sveže krvi.

– Dokusurili smo jednog velmožu.

Gleda me pažljivo, progovara:

– Dokusurili jednog, a desetoricu prignječili. Krv se krvlju hrani. Zatvori se, zagnoji, zaleči – ojača. Stvori se krastica, preboli, probije, novom krvcom grune.

I opet se u vatru upilji. Ne shvatam: prošli put me je skoro isterala kada je saznala da smo na stratištu šest beležnika iz Trgovinske komore smaknuli. Siktala je da smo mračne krvopije. A pretprošli put, kad je saznala za pogubljenje dalekoistočnog vojvode, rekla je da je – malo...

– Vaš Gospodar je breza bela. A na brezi toj je suva grana. A na grani sedi orao, vevericu živu u leđa kljuje, veverica škrguće zubima, oslušneš li malo bolje – u tom škrgutu dve se reči razabiraju: „ključ“ i „istok“. Razumeš, golube?

Ćutim. Ona sme svašta da kaže. Udara me svojom isušenom rukom po čelu:

– Razmisli!

Šta tu ima da se misli? Mislio – ne mislio, ni đavola nećeš razumeti.

– Šta se nalazi između ovih reči?

– Ne razumem, Praskovja Mamontovna. Možda... neka duplja?

– Pamet ti baš nije jača strana, golube. Nije duplja već Rusija.

Eto ti ga na... Rusija. E, ako je Rusija, odmah oči obaram. U vatru gledam. A tamo gore Idiot i Ana Karenjina. I treba reći – baš dobro gore. Uopšte uzev, knjige dobro gore. A već rukopisi – kao barut. Video sam mnoge lomače od knjiga-rukopisa, i kod nas u dvorištu, i u Tajnoj kancelariji. Pa i sama Spisateljska kancelarija je spaljivala na Manježnoj, od sopstvenih urotnika se oslobađala, olakšavajući nam posao. Jedno pouzdano mogu da tvrdim – kraj knjižnih lomača je uvek nekako veoma toplo. Topao je to oganj. A još je toplije bilo pre osamnaest godina. Tada je na Crvenom trgu narod palio svoje pasoše. Kakva je to bila vatruština! Na mene, momčića, to je proizvelo silan utisak! Januara, po jakoj zimi, nosili su ljudi na zahtev Gospodara svoje pasoše na glavni državni trg i bacali ih u vatru. Donosili su i donosili. Iz drugih gradova su doputovali, da bi u Moskvi prestonoj spalili nasleđe Bele Smutnje. Da se zakunu Gospodaru na vernost. Gorela je lomača neka četiri meseca...

Osvrćem se na jasnovidelicu. Zure njene zelene oči u vatru, na sve zaboravivši. Sedi, kao mumija egipatska. Ali posao ne može da čeka. Nakašljem se.

...............................

 Odlomak iz romana Dan opričnika, koji uskoro izlazi u izdanju beogradske  Geopoetike, u prevodu Draginje Ramadanski