Sorokin protiv opričnika

DECA PUTINIZMA

Nazvan kontroverznim ruskim „markizom De Sadom“, te „sastojkom trokomponentne kolonjske vode“ ( uz Jerofejeva i Peljevina) na koju bazdi ruska moderna književnost, Vladimir Sorokin (1955) možda je najoriginalniji postmoderni pisac današnje Rusije, iako sam odbacuje taj pridev.

Autor kog ćemo kroz nekoliko nedelja moći da vidimo i uživo, na novosadskom međunarodnom književnom festivalu PROZEFEST, diplomirani inženjer po obrazovanju, bavi se još i slikarstvom i konceptualnom umetnošću, ali njegove šokantne književne tvorevine su te koje provociraju javno mnjenje do usijanja: knjige su mu javno spaljivane u demonstracijama, a 2002. izazvao je maltene „revoluciju“, podjednako, gnevnih penzionera i konzervativne omladine, koji su tražili da mu se sudi zbog pornografije. U romanu „Plavo salo“, naime, Sorokin metaforički dočarava spregu Staljina i Hruščova njihovim uzajamnim seksualnim opštenjem.

Dolivajući ulje na vatru, Sorokin razara i sve preostale tabue, poput lažne državne religiozne ikonografije i mitova o savremenoj demokratiji. Ide dotle da sebe slika u sodomičnim pozama, aludirajući na bljutavu i patetičnu rodoljubivu poeziju o majčici Rusiji. Beskopromisna subverzivnost čini ga podjednako nepopularnim i kod nekih zagovornika ruskog otvaranja prema modernoj, ali benignoj pop-kulturi zapadnog tipa.

Književni debi Sorokina (poezija) vezuje se za 1972. godinu, posle čega, mada intenzivno piše, čitavu deceniju skoro ništa ne objavljuje. Godine 1985. u pariskom časopisu „A-Ja“ objavljuje izbor od šest priča i roman Red, u izdanju „Sintaksisa“. Godine 1992. ovaj roman objavljuje i ruski časopis „Umetnost filma“. To ujedno znači i novi početak publikovanja u domovini. Roman snima polifoniju višeglasja u jednom tipičnom sovjetskom redu ispred robne kuće, život u tom redu i avanture junaka, mladog literate, koji posle niza sitnih pustolovina koje doživljava stojeći, jedući i spavajući u toj ljudskoj gomili, i avanture s prodavačicom u radnji, saznaje da je sva drama čekanja (metafora života) pirandelovski apsurdna, jer se roba, za koju niko i ne zna šta je, ali veruju da je vrhunskog kvaliteta, neće ni pojaviti toga dana.

Po rečima njegovog prevodioca na srpski Draginje Ramadanski,              „mada se na prvi pogled može učiniti da je reč o muzi skandaloznih poteza i sklonosti, jedno je nepobitno: pred nama je monolit lingvističke fantastike koji pre svega demonstrira totalitarnu prirodu jezika. Doduše, ona se ponekad poklapa i sa totalitarnim oblicima društvene samoorganizacije, kao što je to slučaj u najnovijem romanu-antiutopiji Dan opričnika, sa dosezanjem do skoro paklenog humora, remek-delu stilizacije i parodije“.

U ovom delu, koje će uskoro čitati i srpska publika, Sorokin ide korak dalje u satiričnom oslikavanju Rusije Putinove ere, kojom vlada grupa moćnika iz tajne policije, a koju autor poredi sa atmosferom totalitarizma Ivana Groznog. U lanjskom intervjuu „Špiglu” objasnio je da nije želeo da svoju satiru ograniči samo na konkretnu situaciju u njegovoj zemlji danas, u kojoj se opozicija na sve načine potiskuje, već da traga za odgovorom na pitanje šta je to što Rusiju razlikuje od istinske demokratije. „Opričnici“ su staroruski naziv za odabrane, ljude kojima se sve može, jer su „sveštenici moći“. Tipičan primer dejstva „opričnije“ po njemu je Hodorkovski: možete biti čisti kao niko, i munjevito se, preko noći, srozati i završiti u zatvoru.

Pomenimo i druge, umnogome eksperimentalne, romane Vladimira Sorokina: Norma, Roman, Trideseta Marinina ljubav, Srca četvorice, Pir, Led (2002), Put Bro, 2.3000 i drame: Zemunica, Ruska baka, Dismorfomanija. Potpisuje veoma zapažene i nagrađivane filmske scenarije: Bezumni Fric, Moskva, Kopejka, „4“ . Laureat je nagrada „Narodni Buker“, „Andrej Beli“ i „Liberti“ i prevođen na mnoge evropske i azijske jezike.

Obilje jezovitog i iracionalnog nasilja, grub jezik i prizori seksualne degradacije i poniženja, po rečima kritike, čine da Sorokin razara ne samo tabue, već i pojam same književnosti, kao i ulogu čitaoca: „U svojim glavnim delima kao da čika čitaoca: smeš li dalje da čitaš? Za njega je književnost ekskluzivna estetska kategorija, što odbacuje duhovne i moralne imperative kojima se napaja u poslednja dva veka... Za njega su književnost i život dve linije koje se ne dotiču, dva nezavisna fenomena. Pošto književnost nije venčana sa realnošću, ni autor ne može biti odgovoran zbog svojih fantazija.“