Tursko–evropska igra živaca oko tri miliona izbeglica

Istanbul – Posle zaoštravanja odnosa Turske i nekoliko zapadnoevropskih zemalja zbog blokade političara iz Ankare da u Nemačkoj i Holandiji održe političke skupove među turskim radnicima uoči referenduma o ustavnim promenama, u Ankari prete da će, u znak odmazde, jednostrano staviti van snage dogovor sa EU o zaustavljanju talasa izbeglica. U vladi optužuju Brisel da ne ispunjava svoje obaveze.

Turska nikad od 1999. godine, kada je dobila status kandidata za ulazak u EU, nije bila udaljenija od Brisela kao što je to slučaj sada. Taj jaz je sve dublji pogotovo posle masovnih čistki koje su počele nakon pokušaja vojnog udara sredinom jula prošle godine, što u Briselu od početka kritikuju i traže da se ukine vanredno stanje koje je na snazi skoro osam meseci.

„Nas počinje da izdaje strpljenje. Pošto Evropa ne ispunjava svoje obaveze, pre svega još nije ukinula vize za turske državljane, mi možemo jednostrano da prekinemo dogovor o rešavanju izbegličke krize“, upozorava ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu.

Za razliku od šefa diplomatije, ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu ne bira reči, otvoreno preti da će preplaviti stari kontinent izbeglicama. „Evropo, mi razmišljamo da vam svakog meseca propuštamo po 15 hiljada izbeglica, pa vidite šta ćete da radite... Vi morate da shvatite da bez Turske ne možete da vodite igre u našem regionu”, upozorava on.

Turska i EU su sredinom marta 2016. godine postigle dogovor u kome se Ankara obavezala da pojača kontrolu u Egeju i da prima iz Grčke izbegle koje tamošnje vlasti vraćaju pošto nemaju pravo na dobijanje azila u zemljama EU. Brisel se zauzvrat obavezao da ukine vize za turske državljane i da ubrza pristupne pregovore, koji poslednjih godina stagniraju. Unija je uz to obećala Turskoj finansijsku pomoć od šest milijardi evra, kako bi se osigurao kakav-takav privremeni smeštaj za armiju beskućnika koji sanjaju da se jednog dana domognu „boljeg života” negde u Nemačkoj, Švedskoj, Francuskoj ili u Austriji. U Ankari se zvanično tvrdi da je za godinu dana iz Brisela stiglo samo 677 miliona evra.

Turska je u međuvremenu uglavnom stala na put krijumčarima ljudima i praktično zaustavila talas izbeglica, najveći u godinama posle Drugog svetskog rata. Evropa je odahnula dok se Ankara oseća prevarenom jer Brisel nije ispunio svoja obećanja. Turska je i ranije pretila da će jednostrano raskinuti dogovor o izbeglicama, ali se zasad ne usuđuje da ide do kraja jer bi posledice tog poteza bile nesagledive za njene privrednike koji imaju ogromne poslove sa partnerima iz EU.

U EU ukidanje viza za turske državljane uslovljavaju ispunjenjem više preduslova, pre svega izmenom spornog zakona o borbi protiv terorizma u kome se stavlja znak jednakosti između onih koji podmeću bombe po Istanbulu i Ankari i novinara, političara i analitičara koji se zalažu za političko rešenje tog problema. U Ankari to odbacuju i tvrde da se pojedine evropske zemlje, pre svega Nemačka, ponašaju dvolično i da pružaju utočište „ teroristima” Radničke partije Kurdistana (PKK) i sledbenicima imama Fetulaha Gulena koji je osumnjičen da je prošlog leta pokušao vojni udar.

Na prostorima Anadolije privremeno se skrasilo skoro tri miliona beskućnika. Oni su uglavnom stigli sa Bliskog istoka, a manji broj iz Pakistana i Avganistana. U Ankari ne znaju šta da rade sa tim ljudima od dolaska „arapskog proleća” u Siriju 2011. godine i uporno predlažu stvaranje „zone bezbednosti” u pograničnom području susedne zemlje koja bi bila privremeno utočište za armiju sadašnjih i novih beskućnika. Ali, na zapadu, pre svega u Vašingtonu, dosad su bili primetno  rezervisani prema toj ideji vlade u Ankari i sada se sa interesovanjem očekuje prvi susret predsednika SAD i Turske Donalda Trampa i Tajipa Erdogana, koji se najavljuje za maj na marginama samita NATO-a.

U tom uopštenom i  maglovitom predlogu Ankare nije do kraja jasno ko će dati ogromne pare za zbrinjavanje migranata i ko će voditi računa o njihovoj bezbednosti, pogotovo što je na Bliskom istoku aktivno više terorističkih grupa i što se tamo poslednjih godina ne zna ko koga podržava i ko u koga puca.