Godine koje su pojeli magarci

Taman da skrenem kod „Fontane” prepade me ogroman bilbord. Na njemu nasmejani predsednički kandidat s razmaknutim zubima, kao Mis septembar u Plejboju: „Moramo bolje!”

A, pa morate. Tu si u pravu. Morate, Vuče, mnooogo bolje jer ovo ti nije kampanja. To je krš, odron.

*

Ne može samo da se priča u kameru: poboljšaćemo zdravstvo, unapredićemo školstvo. To je nedovoljno. Morate bolje.

Vidite li šta govori i radi budući predsednik. On priča šta je uradio, a ne šta će uraditi. On pominje brojke, kilometre, procente koji su ostvareni, ukazuje na priznanje međunarodnih institucija, hvali se, naravno, ali hvali se urađenim...

*

E sad, imali biste i vi da pričate šta ste uradili, ali time što ste vi uradili niko ne može da se hvali.

Posle velikog puča imali ste ogromnu pomoć Zapada. Ne manju nego što je bila dok ste puč s njima zajedno spremali. I ogroman novac – pa sami ste se hvalili milijardama dolara. E sada milijardi nema, Srbiju ste doveli na ivicu bankrotstva a vi, bivši dosovci, ne izgledate izgladnelo.

Godine koje ste vi proveli na vlasti su godine koje su pojeli magarci.

*

A zbog glupih i nedobronamernih da dodam. Jedina svetla tačka u tim sumornim vremenima, jedini ko je vukao, cimao i gurao, motivisao i imao cilj zvao se Zoran Đinđić. A vi, „saborci” što ga nazivate Zoranom niste dostojni da ga zovete samo imenom.

*

A sada, da se ne zaboravi. Za četiri dana još malo pa okrugla godišnjica bombardovanja.

Istorijski gledano, na Uskrs Srbi uvek nastradaju.

Šestog aprila 1941. fašisti s Hitlerom na čelu bombardovali su Beograd, razrušili ga i ubijali civile. Pola veka kasnije, neofašisti s Klintonom na čelu ponovili su ovu nečasnu rabotu.

Na ulasku u novi vek jedino se kod Amerikanaca nije ništa suštinski promenilo. I na početku svoje skromne istorije, i evo sada, dal’ u svom najmoćnijem trenutku, dal’ na zalasku – ubijaju „tomahavkom”.

*

U Srbiji je svaka treća taraba starija od Amerike, ali su ovi ipak uspeli i da tu svoju kratku istoriju načine istorijom beščašća. Zemlja u kojoj svako ko zna ime oca dobije plemićku titulu uprljala je ruke krvlju na svakoj tački planete.

Nema državnog udara, lokalnog ili malo većeg rata, pobune, sukoba, falsifikovanih izbora, nerazjašnjenih ubistava i terorističkih napada u kome nisu učestvovali visokoškolovani američki kadrovi koji brane američki interes ako treba i u Batajnici gde su neprijatelja prepoznali u maloj Milici Rakić koja je sedela na noši ne razumevajući kakva se video-igrica odvija iznad njene i glave njenih roditelja.

*

A Srbi su neki osetljiv narod, ne voli kad ga ubijuckaju na Uskrs, plaši se za jaja, pogotovo je bombardovanje opasno za njih! Ali neprijatelj nema problema s verskim predrasudama. Da bi pokazali određenu naklonost bombardovali su nas onomad i na naš, ali i na svoj Uskrs, potrefilo se, evo baš kao ove godine.

*

A taj Uskrs počeo je isto kao i svaki drugi. Nacija dvostrukog morala budila se s čistim mislima, zahvaljivala svevišnjem na pahuljicama za doručak, išla je u crkvu, uveče malo otklečala pored kreveta. Za to vreme njihova deca ubijala su tuđu decu koja su se nešto dalje, u Srbiji, spremala za spavanje.

Doduše, uvek kad bi ubili neko dete, izvinili bi se. Ipak je to velika civilizacija.

*

Iza termina „kolateralna šteta” krije se toliko cinizma, samozadovoljne nadmoći i neljudske ravnodušnosti da kod običnog čoveka izaziva želju da poseduje ista oruđa i oružja, istu moć kojom bi javnom mnjenju država napadača objasnio da humano bombardovanje ne postoji. Takvu želju posebno podstiče način na koji su zvaničnici mašine za ubijanje na svojim brifinzima objašnjavaju greške. Kada sprže 70 nesrećnika u izbegličkoj koloni u čije ime su ratovali oni kažu: „Sorry!”

Kada raznesu putnički voz i u njemu putnike od kojih su neki bili s decom takođe kažu: „Sorry!”

Gledalac Si-En-Ena po izlasku s posla očeše se ramenom o kolegu na vratima kancelarije i kaže: „Sorry!” Ovaj drugi se nasmeje i produži dalje.

Rekli su nam: „Sorry, ali bombardovanje je bilo za vaše dobro!”

*

Beograd je noću goreo za taj Uskrs, a muškarci su govorili: „Ovde više ništa neće biti isto”. Ali mnogo uskrsa kasnije videlo se da greše, jer Srbija odnosno bivša dosovska vlast, hoće u NATO. NATO ili crna zemlja, kao da to nije isto.

*

Srećom, pobedio je glas razuma nove vlasti i – neutralnosti.

*

Šefovi moćnih država čestitali su jedni drugima na važnim ulogama koje su odigrali u najsramnijem ratu u novijoj političkoj istoriji. Takvu srdačnost, razmenu nežnosti i ljubljenje u usta imali smo prilike da vidimo samo još na aerodromu „Bojan Krišto” kada je Solana prvi put došao da nam kaže da će nam oprostiti što nas je tukao...

„Prošlost nije bitna, važna je budućnost”, rekao je bog rata, menjajući svoj prašnjavi šlem za pilotsku supermodernu kacigu. Istoga dana general NATO-a, neki Valter Jirc, izjavio je: „Mi smo veoma pošteni, ako je greška učinjena mi ćemo je priznati!”

Kako je samo laknulo onim mrtvima koji su to popodne stradali u centru Niša dok su se sumnjivo kretali ka pijaci da nabave farbu za jaja.