Okrivili smo naše nade

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Kako se uključiti u sve veću porodicu evropskih naroda, a sačuvati svoj identitet? Srbija između Istoka i Zapada, Srbija u Evropi, ali kako, kada, po koju cenu? Šta dobijamo i koliko? Pitanja nisu od juče, ali su u ovom trenutku prelomna za budućnost države. Ne samo u političkom i ekonomskom smislu, već i u istorijskom, socijalnom, kulturnom... Seriju tekstova o ovim problemima nastavljamo razgovorom sa istoričarkom Brankom Prpom.

Po čemu nas ovde u Srbiji, danas prepoznaje evropska intelektualna elita?

– Naše osećanje da smo odbačeni je na nivou kolektivnog, a ne individualnog, jer danas u Srbiji ne postoji intelektualac koji nema kontakte sa intelektualcima iz Evrope. Ali mi imamo problem sa političkim elitama. Mi nemamo klasične konzervativce. Konzervativizam u Evropi znači liberalizam, a kod nas znači tradicionalizam. Hajde da uporedimo tradicionaliste nekad i sad. Nikola Pašić je bio tradicionalista, „narodovoljac”. Kada su posle Prvog svetskog rata na red došla ključna teritorijalna pitanja i Mirovna konferencija u Parizu, srpska vlada je tada angažovala srpske intelektualce, a Jovan Cvijić piše knjigu „Balkansko poluostrvo”. U Parizu je i Aleksandar Belić i kompletna srpska elita sa namerom da pokaže zašto treba da postoji Jugoslavija i koje su to teritorije nove države.

Mi danas imamo državno pitanje Srbije. Koga su od intelektualaca pozvali predstavnici srpske vlade i i političke elite da im svojim znanjima pomognu oko rešavanja državnih pitanja? Nikoga! Jer oni su sveznajući, za razliku od Nikole Pašića koji nije smatrao da je sveznajući.

Na Mirovnoj konferenciji u Parizu bili su svi ugledniji srpski intelektualci i neki od njih imali su potpuno drugačije političke stavove u odnosu na Pašića. Ali to nije važno. Važno je bilo državno pitanje. I tu je osnovna razlika. Sa kojom ozbiljnošću shvatate državno pitanje. To je opšte, a ne partijsko pitanje i dužni ste da u takvim situacijama mobilišete sve, da biste državno pitanje rešili u korist svojih građana, a ne u svoju korist, jer vi ste prolazni. Vi ste odgovorni pred građanima i pred istorijom. I ta fenomenalna dilema Istok – Zapad ne može se rešavati na način tlapnje. Ne mogu poluobrazovani, neuki ljudi da definišu geopolitičko i geostrateško pitanje države Srbije. Oni nisu za to kompetentni, nemaju znanje.

Kraljevina Srbija je sklopila međunarodni ugovor sa Ujedinjenim kraljevstvom 1913. godine kojim je Kosovo, Londonskim ugovorom pripalo Srbiji. Pa zašto niko nije angažovao timove istoričara, zašto niko nije pitao ambasadora Velike Britanije u UN, da li on to sada poništava taj ugovor?! Nije argument kada se kaže da je Kosovo sveta zemlja.

Postoji milion i jedan argument s kojim može da se istupi u okviru naših civilizacijskih regula.

Da biste napravili ozbiljnu kalkulaciju na toj relaciji Istok – Zapad morate razmisliti o konsekvencama izbora. Morate ozbiljno da razmislite gde je Srbija locirana, koji je njen geopolitički i geostrateški značaj na Balkanskom poluostrvu. To su toliko ozbiljna pitanja, da verujte mi, kada slušam tlapnje na televiziji, ja ga isključim. Ne mogu to da slušam. Teško mi je. Vidim apokalipsu. Vidim slom koji ne treba da se desi. Potreban nam je razum i ozbiljna računica. Pa i u ratu je potrebna računica. Treba videti šta vam je iza leđa, šta vam je ispred, šta vam je bočno. To su racionalne radnje. Ne možete ni u političku orijentaciju da krenete kao samoubica!

Kao građani ove zemlje živimo 17 godina pakla. Sa sve onim devetim krugom „napustite svaku nadu vi koji ulazite”. Treba li da nam uzmu svaku nadu?

Zašto je Srbija potrebna Evropi?

– Njena geostrateška i geopolitička pozicija je takva da će uvek biti potrebna Evropi. To što smo mi u eri modernih tehnologija je divno, ali u nekom trenutku i moderne tehnologije mogu da dožive kolaps, pa ćete morati konjićem negde da prođete. Pa kuda ćete nego ovuda? Jovan Cvijić je govorio da je naš problem što smo kuću sagradili na putu. Odlučimo: ili ćemo naplaćivati putarinu ili ćemo pucati u svakog ko tim putem prođe.

Zašto onda tako sporo teče naša integracija u evropsku porodicu?

– Nisam osoba koja smatra da na Zapadu cvetaju ruže. Način na koji je Srbiji oduzet deo njene države je apsolutno nedopustiv. Način na koji se govori o kosovskoj samostalnosti je takođe s pozicija međunarodnog prava tlapnja. Vi ne možete zaista naći ni jedno jedino opravdanje za ovakav čin. On je sraman i vrhunac je poniženja koje je ova država doživela. Ali, sada morate ozbiljno da razmislite da li tu situaciju možete učiniti još gorom ili možete naći izlaz. Ne smatram da je Zapad divan i krasan, ali pitam se koja je druga opcija. Šta znači Istok? Koja je to vizija budućnosti? Mi nemamo drugu budućnost osim evropske budućnosti. Oduvek smo bili evropska država. Ta vrsta lažne dileme je ta koja nas koči da brže ulazimo u ono čemu zapravo pripadamo. Jer, ako mi nama iznutra izgledamo kao zastrašujući prostor, šta onda misle oni spolja?

Da li je veliki taj jaz između onoga kako mi vidimo sebe i kako nas vide drugi?

– Ja mislim da oni, Evropa, bolje vide nas nego mi sebe. Kao naučnici, na raznim sastancima mnogo puta mi je bilo neprijatno. Često sam bila svedok naše nepripremljenosti za sastanke, naše improvizacije. A onu su gledali nas kao sofisticirane ljude, jer mi i jesmo ljudi ozbiljnog obrazovanja, bliski evropskoj eliti. Mi ličimo na Evropljane ne zato što smo antropološki takav tip, nego zato što smo sofisticirani kao Evropljani. I oni bi obično bili zadivljeni kada bi nas upoznali. I ja sam uvek mislila: Bože, pa mi stvaramo pogrešnu sliku. Ja lažem. Jer znam da taj bog Janus ima još jedno lice: ono lepo i ono ružno. Brzo smo dobijali podršku, jer su nas prepoznavali, a onda smo mi iznutra došli u situaciju u kojoj smo. Organizujete miting na kome neki ljudi ispolje varvarstvo! Taman nam poveruju, a onda se demantujemo! Ta najstrašnija vrsta ambivalentnosti dešava se kao rezultat neodgovornosti političkih elita.

Kako da budemo pametni?

– Potrebno nam je jako mnogo razuma, udruženih energija. Agneš Heler je nazvala 20. vek stolećem zlih ali i vekom izgubljenih nada. A onda se zapitala: Da li da okrivljujemo sebe ili naše nade. Ako okrivimo naše nade, okrivili smo najbolje u nama. Mislim da smo ovog puta okrivili naše nade. I upravo je ono najstrašnije što nam se desilo to što smo izgubili nadu. Strašno mnogo nesreće nam se dešava u kontinuitetu. U ovom apokaliptičnom vremenu trebalo bi ipak da smognemo snage da odnekuda iscedimo našu nadu kao Marko Kraljević vodu iz suve drenovine, u kapljicama. To bi trebalo da učinimo zbog svoje dece, da stvorimo uslove da žive u jednoj normalnoj državi i da ostvare pravo na sreću. Mislim da konačno, posle 17 godina nesreće, mi kao pojedinci i kao država imamo pravo na sreću i to pravo niko ne sme da nam oduzme. Ni naše političke elite, ni međunarodna zajednica. Trebalo bi da se pobunimo samo zbog jednog razloga – zato što nam je oduzeto pravo na sreću.