Tajne scenskih rituala

GODINE U JDP
Tokom šezdeset sezona Jugoslovenskog dramskog pozorišta bio sam dvadeset šest godina njegov član. Od 375 predstava napravljenih tokom šest decenija video ih najmanje 350.

Bio sam blizak saradnik četvorice upravnika, Velibora Gligorića, Milana Dedinca, Miroslava Belovića i Elija Fincija, a sa četrnaest sezona na čelu JDP ja sam upravnik sa najdužim stažom u njegovoj istoriji.

Tokom gotovo tri decenije u JDP bio sam ili svedok ili učesnik mnogih značajnih trenutaka u povesnici tog reprezentativnog teatra. Tako sam bio na istorijskom gostovanju JDP u Moskvi, Kijevu, Lenjingradu i Gorkom 1956. godine, na trijumfu „Otkrića” na Teatru nacija u Parizu, prisustvovao sam dramatičnim smenama trojice upravnika, borio se sa ostalim članovima pozorišta da nas ne fuzionišu sa drugim pozorištima i tako JDP nestane sa mape Beograda. Bio sam mladi sekretar Saveta JDP dok je na njegovom čelu stajao Ivo Andrić. Krleža je, u vreme kad smo Belović i ja bili na čelu JDP, bio naš pisac sa do tada neizvedenom dramatizacijom „Na rubu pameti” i jednočinkom „Salomom” koju je dovršio na naš predlog.

Za vreme boravka Žan-Pol Sartra, kao gosta JDP, bio sam, pored Dedinca, sve vreme sa njim kao jedan od domaćina.

Tokom svog boravka pozivali su ga mnogi – Udruženje književnika, poznavaoci njegove filozofije, a na kraju i lično Josip Broz Tito. Njega je više zanimala politička i društvena situacija, nego predstava njegovog komada „Zatočenici iz Altone”, koja je, posle Italije, bila tek drugo izvođenje tog komada u svetu, izvan Francuske. Ne znam da li mu se najviše dopala u predstavi u jednoj od glavnih uloga, ali sve vreme večere u „Ekscelzioru” udvarao se Nadi Gregurić. O predstavi je govorio malo.

Mnoga velika inostrana pozorišta su gostovala tada u JDP. Između ostalog, Rojal Šekspir kompanija sa nenadmašnom predstavom „TitAndronik” sa Lorensom Olivijeom u naslovnoj ulozi. Prethodne večeri gledali su u JDP premijeru „Braće Karamazovih” po Dostojevskom, u režiji i adaptaciji T.Tanhofera. Vivijan Li, Lavinija u predstavi, bila je sa ser Lorensom. Izgledalo je sve normalno, a kasnije je Vivijan Li u memoarima pisala da su se satima svađali „do istrebljenja”, kao i u spavaćim kolima u odlasku.

U Jugoslovensko dramsko pozorište nisam ušao iznenada. Da postanem član JDP bila je ideja Milana Dedinca dok je bio umetnički direktor, pre odlaska na mesto savetnika za kulturu u Pariz. U to vreme nije bilo katedre za dramaturga. Iako francuski đak koji je dobro znao da francuska pozorišta nemaju dramaturge, on je sledio primer nemačke tradicije i želeo je da JDP ima svog dramaturga. Pročitali su u „Studentu” moju kritiku „Hvalisavog vojnika” od Plauta i smatali su da je tačnije napisana nego kritičara velikih dnevnika. Zadužio je reditelja predstave Miroslava Belovića da me, kao mentor, uvede u tajne pozorišta iznutra. Pratio sam probe takvih majstora kao što su bili Mata Milošević, Bojan Stupica i Miroslav Belović. Pred mojim očima rađale su se buduće velike predstave kao što su „Na dnu”, „Leda”, „Mirandolina” i „Ožalošćena porodica”.

Mata Milošević, iako najmoderniji među tadašnjimrediteljima bio je pristalica isailovićevske škole reditelja koji samo što nije javno deklarisao stanovište da glumac nema šta da misli, već treba samo da ostvaruje rediteljeve naloge. Bojan je bio dijametralno suprotan Mati. On je morao da oseti da je glumac oduševljen ulogom, komadom i njime. Neprestano ih je animirao, ne libeći se da, protivno pravilima ruske škole, „foršpiluje” kako on misli da bi glumac trebalo da odigra svoj lik. Srećom bio je odličan glumac. Tanhofer je opet imao poverenje u inteligenciju glumaca, te je podrobno izlagao svoj koncept kao da je na nekom naučnom simpozijumu, recimo o Rasinu, čiju „Fedru” je režirao. Marija Crnobori, spremajući naslovnu ulogu sa najvećim zadovoljstvom ga je sledila, a i sama je istraživala istorijupozorišta da sazna kako su njene uloge igrale njene velike prethodnice u francuskoj komediji. Belović je bio nešto što bi bila sinteza sve ove trojice njegovih starijih kolega – strast, racionalna stilizacija i saradnja sa glumcima.

Od velikih upravnika i reditelja, koji su opredelili put i misiju JDP, naučio sam neke osnovne postulate, koji i danas čine najbolju tradiciju togreprezentativnog teatra.

Velibor Gligorić je prosto u mene usadio stav da pozorište mora biti poprište društvenog angažmana. Dakle, ono što je kao strogi kritičar „Politike” između dva rata propovedao, kritikujući kadgod bi uprava Narodnog pozorišta krenula u površni bulevarski repertoar, primenjivao je dosledno na repertoar kad je došao na čelo JDP. Koliko godse ozbiljno držao tog svog stanovišta, imao je duha. Smejao se punim srcem i u komediji tražio ono istinski humorno. U to vreme upravnici su aktivno učestvovali u radu na komadima. Prateći probe Mate Miloševića na „Ožalošćenoj porodici” uočio je da se sa naglašenom stilizacijom kolektivne pohlepe izgubiohumor. „Mato, nema Nušića bez verbalnog humora”. Kad se, ne poništavajući stilizovane kolektivne reakcije ožalošćenih, vratio humor na scenu, sve je sinulo. A u ovoj podeli bilo je glumaca koji su još pre rata igrali na Nušićevim premijerama, kao na primer najstarija članica JDP Ana Paranos, iz premijerske podele „Ministarke” služavka Anka. Uveren sam da bi ova „Ožalošćena” i danas bila najmodernija predstava Nušića kod nas.

Dedinac je još više intervenisao tokom proba. Naročito kad je predstavu režirao neki mlađi reditelj. Gotovo čovek bez osmeha, Dedinac je uvek bio duboko zabrinut za uspeh predstave. Čak mi je sasvim ozbiljno govorio: „Ako neka novinarka zadužena za JDP traži da spavate sa njom, vi morate da se žrtvujete za naše pozorište, sviđala se ona vama ili ne”.

Intervenišući tokom proba na probi Kamijevog „Kaligule”, toliko je iznervirao reditelja Dimitrija Đurkovića da je on nekolikodana pred premijeru napustio režiju i tražio da mu se ime skine sa programa.

Od Milana Dedinca, kao predratnog nadrealiste – a tih dana, blizak časopisu „Delo”, unosio je duh srpske i svetske moderne – prvi sam čuo za Antonena Artoa i u praksi osetio šta je puristička estetikapariskog Kartela. Nikadami nije uputio nijednu pohvalu osim kad je jednom izrazio kroz pokudu: „Molim vas da pišete već jednom za naše programe tako kako pišete za časopis ’Delo’, a ne kako meni donosite tekstove!”. Programe je uređivao pomno, strasno i pedantno, kao važan element predstave. Ja sam prihvatio taj stav, a on se i danas oseća u programima JDP.

Za četrnaest godina na čelu JDP bez nekog posebnog napora nastavio sam tradiciju JDP kao pozorišta dobre literature, savremenog izraza i šireg društvenog angažmana bez stavljanjapozorišta u službu neke političke ideologije ma koliko je neko smatrao najnaprednijom u tom momentu. Činilo nam se da su umetnosti pozorišta uvek bliži jeretici nego zvanični ideolozi.

Najteži trenutak moga boravka na čelu JDP bio je požar koji je planuo 1997. godine. Banalno je poređenje, ali JDP se zaista kao feniks ponovo rodio lepši nego ikada u svojoj elegantnoj jednostavnosti.

A na sceni JDP gotovo nikada se ne dešava nešto jednostavno, već najčešće složena umetnost našeg vremena. U tu umetnost utkano je mnogo toga što su tokom šest decenija doprinele prethodne generacije. Okrugle datume ne shvatam kao neko puko slavlje, već osvrtanje ka onom najboljem prošlih dana da bi se onda sigurnije kretalo dalje.