Stilski dosledno za peticu

Ovu duboku porodičnu dramu s elementima humora koji izvire iz stvarnosti, iz paradoksalnog života sredovečne udovice, što je osim muža, posla i autoriteta u porodici izgubila i tlo pod nogama i volju za životom, nedavno je jedan američki kolega nazvao „prigušenim vriskom prkosnog čovečanstva protiv nemilosrdno okrutnog univerzuma”.

Tačno, može i tako da se tumači ono – što je i kako je – ispričano u filmu „Rekvijem za gospođu J” scenariste i reditelja Bojana Vuletića, ali se ja ne bih vinula čak do univerzuma. Ostala bih tu, na i u zemlji u kojoj se tranzicija od reči – tuđice sa prilično jasnim značenjem, protokom vremena pretvorila u nešto što se čak može nazvati i političkim sistemom. Ovo je ipak film posvećen nama, posrnuloj, gotovo nepostojećoj srednjoj klasi. I film posvećen ženama koje su, hteli to da priznamo ili ne, ipak najveće žrtve one reči, tj. sistema koji sam malopre pomenula.

Vuletić je, odmereno i uravnoteženo, na to umeo da ukaže kroz dramski lik žene, glavne junakinje, koja od početka do kraja trpi radnju, u filmu koji vizuelno počiva na promišljenom minimalističkom mizanscenu i svedenoj fotografiji.

Opredelivši se za ovakav, minimalistički, a u svakom slučaju veoma suptilan scenarističko-rediteljski postupak, Bojan Vuletić je stvorio estetski uspešan, stilski dosledan za peticu i čvrsto zaokružen mali fini film u kojem, kroz diskretan iako snažno prisutan autorski angažman, analizira savremenu porodicu u kontekstu socijalne destrukcije. I to je prepoznato i nedavno na Berlinskom festivalu, ali i na beogradskom Festu na kojem je osvojio nagrade u čak četiri kategorije, kao i Politikinu nagradu „Milutin Čolić” za najbolji srpski film takmičarskog programa.

Junakinji Vuletićevog filma se u kratkom vremenskom periodu dogodi sve ono što bi se nekom drugom dogodilo za nekoliko života. Od porodične tragedije, čak i smrti kućnog ljubimca, pa sve do otkrića da joj je čak i srednje slovo u imenu pogrešno upisano u važnim dokumentima. O nemogućnosti da overi zdravstvenu knjižicu, zbog čega je i njen plan samoubistva doveden u pitanje, da i ne govorim. Kroz pravi pakao, u ovoj našoj kafkijanskoj svakodnevici i šaltersko-administrativnoj rašomonijadi, duboko depresivna Gospođa J mora da prolazi.

Ali, kako to čini? Bravurozno. Bez ijednog suvišnog gesta ili viška u ono malo reči. Nema spoljašnjih dramatičnih ekspresija ni lica ni tela. Sve je tako duboko unutra, u duši, u srcu i umu, a sve opet tako vidno i jasno i oku i srcu gledalaca. To može samo Mirjana Karanović, koja je veoma zahtevnom glumačkom tehnikom do poslednje ćelije u organizmu otelotvorila lik Gospođe J.

Utkavši u sam filmski jezik i setu i blagi humor i apsurd i empatiju, Bojan Vuletić je svoju humanističku dramu, oslonjenu isključivo na ženske likove, od grube realnosti odveo ka sferi emocionalnog, čak i filozofskog.

Ta njegova nežnost spram ženskih likova ispred kamere (sa Gospođom J žive još i njene dve ćerke i ostarela svekrva), u filmu je podržana i snažnim autorskim stavom tri žene – autora iza kamere. Stavom direktorke fotografije – snimateljke Jelene Stanković, scenografkinje Zorane Petrov i kostimografkinje Lane Pavlović. One su bile oslonac Vuletiću u sprovođenju sveukupnih estetskih zamisli unutar gotovo simetričnih kadrova, od kojih je svaki kao malo savremeno slikarsko delo, tek blago pomaknuto od stvarnosti.

Vuletićev „Rekvijem za gospođu J” sada je na repertoaru domaćih bioskopa i ne treba ga olako propustiti.