Srpskom sportu nedostaje preduzetnički duh

Na stranicama sportske rubrike „Politike” nedavno je bilo reči o tome da su se u srpskom veslanju neki klubovi uzdigli do nivoa samofinansiranja. Košarkaški trener Bratislav Đorđević, koji na mnogim tribinama i okruglim stolovima ukazuje da bez preduzetničkog duha srpski sport nema svetlu budućnost, smatra da su veslači pravi putokaz. Ali, i da ima još svetlih primera, u košarci, fudbalu, odbojci, tekvondou i mnogim drugim sportovima.

–Svedoci smo u kakvom se stanju nalazi srpski sport, kad je reč o finansiranju. Nedavno smo mogli da se uverimo kakvi su odnosi Zvezde i Partizana u vaterpolu i kakve muke njih muče – govori Đorđević. – Nekoliko klubova i savezi kod nas svoje programe uglavnom pokrivaju novcem iz državne kase, a ta kasa je sve tanja, Ne koristi se mogućnost, koju zakon predviđa, da se sudbina uzme u svoje ruke i da se kroz preduzetničke aktivnosti dođe do samofinansiranja.

Đorđević podseća kako je devedesetih godina prošlog veka, sa kolegama iz KK Radnički organizovao međunarodni turnir „Trofej Beograda”, koji je vodila istoimena firma.

–Ta firma je vodila „Trofej Beograda” od osnivanja, 1994. godine, do bombardovanja 1999. Organizovali smo, pored tog turnira, i druge manifestacije, kao što su stritbol, ol-star mečeve, razne infrastrukturne projekte, razvojno-trenažne centre, viša košarkaška škola, obrazovni centar i drugo, kao i humanitarne akcije. Posle rata, kad je prestao da postoji „Trofej Beograda”, pri Savezu je osnovana druga firma „Basket grup”, koja i danas postoji i bavi se komercijalnim aktivnostima. Princip je ostao isti: da se od svega onoga što donosi prihod, novac ulaže u košarkaške programe. Nešto slično je pre dve godine napravio i Sportski centar „Dinamik” na Dorćolu, povezavši svoj komercijalni objekat s osnivanjem košarkaškog kluba u kojem je i jedini investitor. Dakle, sportski centar je osnivač kluba, a ne obratno. Što je i logično, jer sportski centar ima resurse da finansira klub, dok većina klubova kao podstanari jedva plaćaju kirije sportskim objektima.

Đorđević kaže da će država i lokalne samouprave nastaviti da izdvajaju određena sredstva za sportske saveze i klubove, ali da će to uvek biti nedovoljno za ostvarenje velikih sportskih ciljeva. Zato je neophodno da se pronađu dodatni sistemi finansiranja:

–Iz tih razloga moramo da se orijentišemo u dva pravca. Prvi je da reagujemo u skladu sa statutom i promenimo sistem upravljanja u svim sportskim institucijama. Delegatski sistem, koji je i dalje na snazi u maltene svim sportskim institucijama, treba pod hitno menjati i orijentisati se na mandatarski ili polumandatarski. To znači da bi ljudima na čelu organizacija trebalo dati šansu da svoje ideje realizuju sa svojim kadrovima, koji će samim tim preuzeti svu odgovornost na sebe. Svedoci smo da su u nekim klubovima napravljeni milionski dugovi a da niko nije odgovarao za to. Zato što se u delegatskom sistemu stalno odgovornost prebacuje na drugoga i uvek se traže dežurni krivci.

Na primedbu da je u vreme SFR Jugoslavije, kada je i sam bio državni šampion, delegatski sistem davao vanserijske rezultate, Đorđević kaže:

–U ono vreme nije postojala potreba za toliko velikim novcem, a sportisti i sportske organizacije su imali znatno skromnije prohteve. Danas bi trebalo, pre svega, odvojiti profesionalni sport od amaterskog i određenim kriterijumima odrediti način finansiranja.

Ako je jedan od prvih poteza ukidanje delegatskog sistema, šta je drugi?

–To je stvaranje uslova za samofinansiranje, što je moguće i u delegatskom sistemu, ukoliko grupa upravljača ima ideju kako da organizuje samofinansirajuće projekte. Već sam govorio o nekim pozitivnim primerima. Što se tiče privatizacije, koju država već dugo najavljuje, ona nema nikakve veze s ovom mojom pričom. Jer privatizacija može da bude kao u slučaju FK Čukarički, koji funkcioniše tako što je fudbal samo dodatak na pet-šest vrsta poslova kojima se inače bave njegovi vlasnici. Ja ovde govorim o osnivanju sopstvenih firmi pri sportskim institucijama, koje će se, pored organizacije sportskih sadržaja, baviti i delatnostima koje nisu usko vezane za sport. Kao što su „aj-ti” poslovi, restorani, vrtići, razne manifestacije, kampovi... Klub bi tako zapošljavao kvalitetne mlade ljude koji bi samim tim „zarađivali” platu, a ekstra prihod bi išao na finansiranje sportskih programa. Tako bi mnogi nezaposleni stručnjaci mogli da dođu do posla.

Ključni preduslov za ovu zamisao jesu kadrovi kakvih trenutno nema dovoljno u Srbiji, ističe Đorđević:

–Malo je onih koji razumeju značaj preduzetništva u sportu a još manje onih koji bi mogli da ga primene u praksi. Paradoks je da neke klubove i saveze vode ljudi koji su u svojim firmama preduzetnici, ali u sportu ne umeju i nemaju vremena da sprovedu tu ideju u delo. Da bismo imali preduzetnike u sportu, moramo da školujemo takve kadrove. To je izvodljivo kroz neformalne programe školovanja. Da ne bismo ostali samo na konstataciji, jedna grupa stručnjaka se okupila oko ideje školovanja kadrova za preduzetnike u sportu i već pripremila projekat kojim će omogućiti mladim ljudima da ostvare, dodatnim obrazovanjem, mogućnost rada u sportu. Do sada smo imali tri tribine na ove teme bez prisustva sportskih institucija i države, pa sada očekujemo veću zainteresovanost i veću saradnju za dobrobit našeg sporta.