Čak Beri iz budućnosti

Ako govorimo o Čak Beriju, onda krećemo obrnuto. Od filma „Povratak u budućnost”, kad se glavni junak Marti Makflaj (igrao ga je Majkl Džej Foks) vraća u pedesete godine 20. veka kako bi sredio da njegovu majku ne osvoji neka budala nego njegov otac i da se on rodi. Svi se sećaju scene kad Marti skoči na binu i počne da svira kompoziciju Čak Berija, a jedan iz orkestra okrene telefonom Čaka i kaže mu da sluša ovu genijalnu muziku.

Stvar je u tome da je stil Čak Berija, iako ima osnove u bluzu, toliko originalan kao da je došao iz budućnosti. Toliko originalan i prijemčiv da je odmah postao popularan iako ga vlast nije želela, ali po američkom – ako ne možeš da ga pobediš, priključi mu se – polako je počela da pušta tu „razularenu rulju” da vlada svetom.

U Beogradu početkom šezdesetih godina (malo smo kasnili sa Amerikom, bliža nam je bila Engleska sa „Šedouzima” i Klifom Ričardom) polako je taj stil kretao. Na igrankama Zoran Miščević je redovno pevao nekoliko njegovih standarda i to bi obično bio i kraj igranke jer je narod toliko ludeo da su dežurni u školama prekidali igranku kao u Americi.

Da nije bilo Čaka Berija, ne bi bilo ni „Rolingstonsa”, a njegov doprinos je veliki i u ritmu i bluzu.

Da nije bilo Čaka, muzika bi kasnila bar desetak godina, a možda i više.

Ko zna možda su mu ipak neki vanzemaljci doturili neki snimak od kasnije jer je neverovatno da izmisliš nešto revolucionarno tek tako.

Ipak, nek’ mirno putuje i otkrije još nešto novo što će nas tamo dočekati pa da ludujemo svi zajedno.

Autor teksta je kompozitor i član nekadašnjih sastava „Siluete” i „Elipse”