Likovno i poetsko vreme

Svojom jedanaestom pesničkom zbirkom, zapravo nekom vrstom knjige-projekta „Kinovar”, Marija Šimoković (1947) osnažila je i produbila prepoznatljivu ličnu poetiku i mitologiju, zasnovanu na lirskoj žudnji i arhetipskim situacijama koje pesnikinja vešto ukršta bilo s ličnim, bilo širim, kulturološkim ili istorijskim iskustvom. Zbog toga se poezija Šimokovićeve doživljava kao izrazito eruditna, u stalnom dijalogu sa različitim kontekstima: psihoanalitičkim, filozofsko-estetičkim, socijalno-kritičkim, čemu se prilagođava i njena katkada razuđena i rapsodična forma, drugi put izuzetno gnomična i sažeta. I u prethodnoj zbirci „Međurečje” (1999), pesnikinja oblikuje svet sinkretički, s naglaskom na poetizaciji iracionalnih i podsvesnih šifri, koje se ujedno otvaraju čitaocu kroz svojevrsnu „širinu ekspozicije”, dakle filmsko-fotografskim postupkom.

Ako su vazduh, voda i pesak u toj zbirci bili ona tri mitska elementa čije prožimanje tvori osnovu sveta i svekolikog pamćenja, u „Kinovaru”takvu funkciju nesumnjivo ima tema alhemijskog preobražaja. I to slike u reč, boje u melodiju, prisustva u neprisustvo, vatre u ništa i obratno, što je i noseća tema poetike Branka Miljkovića, čiju je nagradu pesnikinja i ponela ove godine. Njena interpretacija slika Mihaila Đokovića Tikala koja se nalazi u estetičko-smisaonom ishodištu zbirke, vraća nas staroj Lesingovoj dilemi o odnosu između pesništva i slikarstva, o stalnoj – još od Platona započetoj – raspravi u pogledu prioriteta jedne od ovih umetnosti.

Komponovana kao neka vrsta fragmentarnog lirskog epa ili čak romana od sto odlomaka, Marija Šimoković uporedo vodi jednu vrstu metarasprave o mogućnostima čitanja i tumačenja oba jezika – likovnog i pesničkog, odnosno njihovog uzajamnog dodira i naporednosti: „oduvek sam živeo u dva sveta / u svakom posebno / u dva odjednom” (17).

Ali, ako je slikarstvo medij koji beleži trenutak, bez podsećanja na ono što je prošlo ili što će biti – dotle poezija računa sa stalnim proticanjem vremena, s dinamikom ispoljavanja u sve tri hronološke dimenzije. Zbog toga se naslovna metafora cinobera ili kinovara ovde doživljava kao alhemijski dominantna boja ljubavi, sećanja, svekolikog obnavljanja života kroz smrt i eliksir mudrosti: „šta je pravi smisao alhemije / ako ne uteha da sami možemo / proizvesti besmrtnost / rekao je lugar” (66. fragment). U nekoj vrsti posvete, Marija Šimoković kaže da je njena knjiga zapravo „prizivanje palićke alhemije”, odnosno „razgovori s Tikalom”. To od čitaoca svakako zahteva i dobro poznavanje njegovih slika, makar samo onih koje su objavljene kao neka vrsta pesničkog preteksta. Zbog toga, možda, postoje izvesna mesta koja se ne mogu zadovoljavajuće raščitati, bez poznavanja obe ove dimenzije.

No, i bez toga, primetno je da lirski glas preuzima na sebe različite intonacije i perspektive: od hroničarske i dnevničke, preko neposrednih komentara pojedinih figura Tikalovih slika, uspostavljanjem paralelizama imaginacije između privatnih, kulturoloških i antičkih do sažetih, metafizičkih uopštavanja. Pesnikinjin odnos prema mitološkim temama (Arijadnino klupko, Tezej, lugarevo donošenje smokve sa Krita) veoma je subjektivan i cilj je, kao i u prethodnim literarnim pričama, projekcija vlastite vizije zbližavanja i stapanja vremenskih, civilizacijskih i prostornih zona. Taj živi dosluh stvari kroz vreme koje su zaustavljene u jednom slikarskom potezu upravo i sugerišu pomenutu besmrtnost: „predmeti su živi / zavetovani ćutnjom /događaji među njima/ lutajući su sižei / i pronose predskazanja snove/nagoveštaje tajanstvenih događaja / tek u slici il’ pesmi / zbira se život u tačku / i nastaje isponova” (56). A do ovako shvaćene besmrtnosti vodi tegoban put odgonetanja Arijadninog lavirinta i ženskog principa koji, kako pesnikinja kaže, katkada nedostaje slici da bi prodisala u prostoru trodimenzionalnosti. Izazov egzistencijalnog pojavljuje se tako i kao izazov ontološkom načelu – linearno bitisanje naspram spiralnog penjanja uz stepenište. Dakle, odozdo nagore, prema nebesima, i niz „obrnuto vreme, naopačke”: u okvir slike gde sama Reč tvori i vidljivi i nevidljivi svet.