Reagujući na moj prikaz knjige pisca Krste Popovskog Ina, dragi briketirani pisac i „Politikin” saradnik Vladimir Kecmanović luta po mom tekstu kao Dante po onoj mrčavi, mračnoj šumi, na početku svog speva o paklu. Da bi stvari odmah bile jasnije, red je da napomenem kako je dotični internetski prikaz naslovljen Otadžbina, domovina, materina, što već upućuje na jednu nimalo nežnu ironijsku distancu. Da je autor tog teksta, to jest ja, hteo da bude još otvoreniji, on bi srpskim piscima, pa tako i Kecmanoviću i Popovskom, poručio: Drugari, otadžbina vam je krepala, okupljate se oko crkotine. No, uzalud: mnogo se koji srpski pisac i dalje pjano veseli na sam njen pomen, ne primetivši da je, uistinu i po starinski, više nema. Gone with the wind, kaže jedan američki film.
Utoliko, kako kaže Kecmanović, uslovno je tačno da pisca Popovskog „teretim” za nazadnjaštvo. Prosto, proteklih pola veka sasvim je relativizovalo pojam otadžbine, i o tome treba da misli svako ko se njome danas bavi.
Pisac
CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU