Engleski pacijent, indijski doktor

Kao simbol snage i brzine, jaguar ima posebno mesto u mitologiji Severne i Južne Amerike. A kao ugrožena vrsta, od ove nedelje, ova zver je i briga Indije.

Ali samo metaforično – u ovom slučaju reč je o „jaguaru” brendu automobilske industrije nekad ponosu Britanije, a u poslednjih 18 godina glavobolji Amerikanaca. Tek, sticajem raznih okolnosti, „džeg”, kako mu vlasnici tepaju odmila, iznet je na pijacu na kojoj je brzo našao kupca.

Istorija „jaguara” i vest o transakciji kojom je došao u ruke Indijaca zanimljiva su priča na fonu globalizacije, priča u kojoj se sreća glavnih aktera okreće, sa završetkom koji je, u ovom momentu čitanja, teško dokučiti.

Poznat po elegantnom stilu i sportskim performansama, brend je začet još 1933, ali je sinonim luksuza britanskih viših klasa iz „starog sveta”, koji je cenjen i u novom postao tek posle Drugog svetskog rata.

Vrhunac doživljava kada i britanska kultura postaje u celini globalizovana, sa popularnošću „Bitlsa” i „Rolingstonsa”, dakle tokom šezdesetih. Slava će nekako trajati i u sledećoj dekadi, ali osamdesete donose sve jaču konkurenciju iz Nemačke i Japana, a sreću počinje da kvari i jaka funta. Vlasnici i menadžment spas iz rastućih nevolja počinju da traže u nekom partneru. Najviše zainteresovan za tako nešto bio je američki Ford. Posao je sklopljen 1990. Uz „jaguara”, u paketu je bila još jedna britanska automobilska dika: „lend rover”.

Ford u to vreme kupuje naveliko: u korpi su i „aston martin” i švedski „volvo”, sve poznate marke koje su u gornjem vrhu ponude američkog multinacionalca koji je najzaslužniji za automobilizaciju planete. Ali, ove integracije izvršene sa ambicioznim namerama, kao da su došle u pogrešno vreme, kada se pokazuje da su drugi, opet Japanci i Nemci, nekako preduzetniji i umešniji.

Ford je ipak prekasno shvatio da je kupio fabriku čiji su tehnološki temelji postavljeni još pre rata, sa previše radnika. Poslovni grafikoni mu se iz ovih (i mnogo drugih) razloga strmoglavljuju, dok konkurentski rastu. Za 18 godina Ford nije uspeo da svari „jaguara” (sa „lend roverom” je bio nešto bolje sreće). Suočen sa činjenicom da je u poslednje dve godine uknjižio 15 milijardi dolara gubitaka nije mu preostalo ništa drugo nego da se onoga što je kupio sa velikim planovima ratosilja po upola manjoj ceni od one koju je svojevremeno platio.

I tu se pojavljuje Tata. Najstarije ime indijske industrije (koje ima isto značenje i na srpsko-hrvatskom i na latinskom, poljskom i zulu jeziku), biznis koji je utemeljen na tekstilu daleke 1869, da bi se do danas razvio u multinacionalni konglomerat sa više od 90 kompanija u sedam biznis sektora: hemiji, komunikacijama i informatici, energiji, inženjeringu, čeliku, automobilima i, naravno, trgovini.

Mušterije Tate su kako oni sa dubokim džepovima, tako i oni sa sitnišem. Jedan je od, primerice, najvećih proizvođača čaja na svetu (vlasnik čuvenih britanskih brendova ovog napitka), vodi lanac hotela (noć u bombajskom „Tadž mahal palasu” može da košta i tri hiljade dolara, ali u nekom drugom se prolazi i sa manje od 40), poznato je svetsko ime u čeliku, kamionima i traktorskim prikolicama, a nedavno je svetski publicitet Tata dobila predstavivši najjeftiniji auto na svetu, koji košta samo 2.500 dolara...

Dakle, dok britanska industrija uzdiše za starim dobrim vremenima, indijska se raduje novim. Pošto je u prvih nekoliko decenija od sticanja nezavisnosti (od Britanaca) nosio bukagije državne kontrole i drakonske birokratske regulative koja je propisivala sve – od cena sirovina, do obima proizvodnje i investicija – indijski biznis oslobođen tih okova od početka devedesetih prosto uzleće. Umesto da budu kupovane, indijske kuće počinju da naveliko kupuju. Tata pre svih – svoje ozbiljne namere ubedljivo je demonstrirao kada je prošle godine izbrojao 13 milijardi za Korus grupu čeličana, koja je, igrom slučaja, takođe locirana u Britaniji.

Sa „jaguarom” i „lend roverom”, engleski pacijent dobija indijskog doktora. Ima doduše i pesimističkih komentatora koji sumnjaju da će Indijci uspeti u onome u čemu nisu Amerikanci – da od jednog lošeg biznisa naprave profitabilan, zaključujući da je Ratan Tata, današnji predsedavajući imperije, sebi kupio samo skup hobi koji Ford nije mogao više sebi da priušti...

Videćemo – zasad je izvesno samo da „može da bude, ali ne mora da znači”. Ono što je nesporno, to je da je Indija, sa 104 milijarde dolara, drugi po veličini investitor u Britaniji i da je došlo dotle da jedna kompanija iz bivše kolonije spasava slavne brendove nekadašnje metropole. To nije prošlo nezapaženo ni u Londonu ni u Delhiju, razume se, sa različitim osećanjima.