Ludilo zbog samo malo sreće

Svi smo mi pomalo ludi na svoj način i u životu je često tanka linija između nas koji smo napolju i onih koji su unutra, iza vrata institucija za mentalno zdravlje. I upravo na toj tankoj liniji italijanski scenarista, reditelj i producent Paolo Virzi smešta nesvakidašnju filmsku priču o potrazi za srećom.

Film „Ludi provod” (La pazza gioia – luda radost) prijatno je topla, humanistička, komična drama o bekstvu dve pacijentkinje iz jedne rustične psihijatrijske ustanove u koloritnoj Toskani, koju Virzi vodi s retkim smislom za ravnotežu, uz veliku pažnju prema dubokim likovima, ali i širem društveno-političkom kontekstu u koji ih je smestio.

Iako veoma komičan, često i veseo, ovo je i po više osnova dirljiv film, čija radnja sve vreme prkosi očekivanjima. Ukusno aranžirana korpa puna finih dramaturških iznenađenja. Uzbudljiv portret dve šarmantne, nestabilne protagonistkinje koje proizvode zabavan nered gde god da se pojave u vizuelno idealnim, toskanskim pejzažima ili u kontaktu s ljudima koji su za razliku od njih dve „normalni”.

S jedne strane je Beatriće (Valerija Bruni Tedeski), izdanak stare i bogate italijanske porodice. Žena od stila, puna energije, živi intenzivno u svakom trenutku. Euforično širi radost i smisao za lepotu u koju bi da uvije i sve druge oko sebe. Ponaša se kao logoreična vlasnica vile Bjondi u kojoj je i smeštena psihijatrijska ustanova za žene (vila je inače poklon njene bogate tetke državi), a u svim tim njenim pričama teško je razlikovati laži od istine. Ona je kao buldožer koji će, iako uvek uz osmeh, nezaustavljivo preći preko svakog ko se suprotstavi njenim planovima.

S druge strane je Donatela (Mikaela Ramacoti), prelepo a nedruželjubivo, teškim bolom ispunjeno suicidalno biće, očigledno iz nižeg socijalnog sloja. Za razliku od Beatriće koja sva pršti od ljubavi prema životu, Donatela bi da uništi sebe zauvek. Obe su, svaka na svoj način, proizvodi laži, lažnog morala i vrednosnog sistema u porodicama (društvu) iz kojih potiču. A Virzi ih spaja prvo u saučesnike, a postepeno i u prave iskrene prijatelje koji kao da bi mogli da ostanu na površini i nadohvat ruke stvarnosti.

Pokretački motiv njihove zajedničke odiseje može se s lakoćom pronaći u rečenici koju izgovara Beatriće: „Mi samo tražimo malo sreće”. Upravo od te dijaloške linije kreće i Virzijevo istraživanje šta je to sreća, kako se može naći, gde joj je izvor. U ljubavi ili je samo dovoljna želja za slobodom? Tokom ovakvog istraživanja Virzi razgrće i druge slojeve životnih priča, odnosno uzroka nesreća (samim tim i bolesti) svojih neodoljivih junakinja, među kojima je najsloženiji deo onaj koji se odnosi na odnos Donatele s malenim sinom.

Tornado zvani Beatriće i čvrsto zatvorena školjka zvana Donatela zajedno će dovesti ovu Virzijevu priču do emotivnog finala obojenog lepotom. Topla letnja svetlost, bogatstvo toskanskih pejzaža, živost i intenzivnost boja uhvaćenih okom kamere iza koje je kao direktor fotografije stajao Vladan Radović (Sarajlija rodom), učinili su da i na vizuelnom planu ovo bude lep film. Vrsno režiran. Neodoljiv za gledanje.