Smrt na Straževici
Момчило Ђелебабин, Иван Саковић, Радмила Вујовић и Горан Мацура (Фото Анђелко Васиљевић)
Zastavnik prve klase Vladimir Vujović, vezista iz 210. bataljona veze RV i PVO, nekoliko dana uoči početka NATO agresije nalazio se na VMA zbog povrede ruke. Videvši da je izvestan početak rata, 21. marta 1999. godine na svoju odgovornost napušta bolnicu i priključuje se svojoj jedinici.
Nije mu to bio prvi rat, nekoliko godina ranije stekao je to iskustvo u Sarajevu, gde je godinama živeo sa porodicom. Bio je u poslednjoj grupi pripadnika JNA koja je napustila BiH u maju 1992. godine.
Po odlasku sa VMA uputio se u obližnju kasarnu na Banjici, gde je tada bio, a i danas je, 210. bataljon veze. Za njega to nije bilo samo radno mesto već i dom – u ovaj objekat smeštena je njegova porodica, supruga Radmila i troje dece.
Kada je počeo rat 24. marta 1999. godine u večernjim satima, porodica Vujović se još uvek nalazila u objektu koji se mogao naći na udaru neprijateljske avijacije, pa se Radmila sa decom sklonila u podrum kasarne, da bi ubrzo zatim pronašli smeštaj kod rodbine.
Održati sistem veze pred naletima tako moćnog neprijatelja, malo je reći – bio je zahtevan posao za veziste RV i PVO. Avioni NATO-a ustremili su se na brdo Straževica u Beogradu, gde je tada bio podzemni komandi centar RV i PVO.
Zastavnik Goran Macura je u trenutku pogibije svojih kolega iz jedinice po službenoj dužnosti boravio u podzemnom objektu u Straževici, gde je proveo veći deo rata.– Posebno mi je teško što nisam mogao da prisustvujem njihovim sahranama – ističe Macura.Ovaj podoficir je, zbog posla koji se nije smeo prekidati, bio jedan od mnogih pripadnika vojske koji su dugo boravili pod zemljom brda Straževica. U podzemni objekat ušao je prvog ratnog dana, a prvi put nakon toga na dnevnu svetlost izašao je tek 12. maja 1999. godine.
Tako je bilo i drugog dana rata, 25. marta u večernjim satima, kada su uništene antene. Osposobljavanje sistema veze komandnog centra postalo je zadatak od izuzetnog značaja za odbranu zemlje.
Sutradan, 26. marta, u popodnevnim satima, ekipa 210. bataljona veze kreće na Straževicu. U ovom timu su zastavnici Vujović i Vlastimir Lazarević, vršnjaci i kolege iza kojih su tada bile godine zajedničkog rada.
Stigli su na ovo brdo, koje će od tada po svakodnevnim napadima postati poznato svim građanima Srbije. Nije bilo vazdušne opasnosti, jedan deo tima je otišao prema porušenim antenama, drugi je počeo sa istovaranjem novih. Oko 15.55 časova odjeknula je strahovita detonacija.
– Ništa nije ukazivalo na opasnost, odjednom se osetio udar vazdušnog talasa. Krenuo sam uzbrdo, prema srušenim antenama. Naišao sam na jednog kolegu, civilno lice u vojsci kao i ja, kome sam pomogao da previje nogu. Zastavnik Vujović je bio teško ranjen. Prenet je u vozilo hitne pomoći i prevezen je na VMA. Ubrzo su se čule sirene, oglašena je vazdušna opasnost i svi smo se povukli. Telo zastavnika Lazarevića je izvučeno tek sutradan – kaže Momčilo Đelebabin, auto-mehaničar ove jedinice koji je tokom rata obavljao i druge neophodne poslove.
Zastavnik Vujović je u teškom stanju primljen na VMA. Povremeno svestan, uspeo je samo da zatraži da obaveste njegovu suprugu o tome šta se desilo. Sutradan je podlegao povredama. Neprijatnu dužnost da obavesti Radmilu o pogibiji muža imao je Ivan Saković, danas zastavnik u 210. centru veze.
– Nas trojica, među nama je bio i njihov kum, otišli smo do stana u kojem je bila Radmila sa decom. Kada su nam otvorili vrata, videli smo je da telefonira. Na trenutak se obradovala što nas vidi, ali se već sledećeg trenutka zaledila i samo nas je pitala: „Šta mi je sa Vladom?“ I danas mi je teško kada se setim toga – kaže Saković.
I Radmili je, dok razgovara sa ekipom „Politike“ u komandi 210. bataljona veze, u kancelariji naspram sobe u kojima su godinama živeli u nužnom smeštaju, teško je da nadvlada emocije.
– Poslednji put sam videla muža dva sata pre nego što je nastradao. Sahranjen je 31. marta 1999. godine na groblju Lešće – kaže Radmila Vujović.
Kaže da je Vladimir rođen 1952. godine u selu Crkveni Bok kod Siska. Završio je podoficirsku školu u Kraljevu, radio je i vojsci od 1969. godine. Prvo je službovao u Beogradu, a zatim u Nedžarićima kod Sarajeva. Upoznao je Radmilu 1973. a venčali su se 1978. godine.
Zastavnik Vlastimir Lazarević, koji je poginuo kada je nastradao i Vujović, rođen je 1952. godine u Jagodini. Podoficirsku školu završio je 1970. godine, radio je u garnizonima na Visu i u Beogradu. Sahranjen je 30. marta 1999. godine na Novom bežanijskom groblju. Iza sebe ostavio je suprugu Slavicu i dvoje dece.
Dvojica saboraca posthumno su odlikovana Medaljom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti. Na mestu njihovog stradanja na brdu Straževica izgrađen je jedinstven spomenik od ostataka uništene antene i drugih sredstava RV i PVO, a na njemu su uklesane reči koje vezisti svakodnevno koriste: „Ostanite na prijemu. Završavam.“