Brat Pjer

Naš poznati akademik, profesor biologije i osnivač Fiziološkog instituta pri Beogradskom univerzitetu (1910) bio je Ivan Đaja (1884–1957), sin pomorskog, a kasnije i rečnog kapetana Bože Đaje (1850–1914), Srbina rodom iz Dubrovnika.

Majka mu je bila Delfina Depoa-Anže (1861–1902), bratanica jednog francuskog brodovlasnika. Njihovo prvo dete bio je Ivan. Mlada porodica Đaja dolazi u Beograd, 1890, da Boža preuzme komandu nad našom najslavnijom rečnom lađom „Deligrad”.

Položivši veliki ispit zrelosti u Prvoj beogradskoj gimnaziji „Kralj Aleksandar I Obrenović”, Ivan odlazi u Francusku radi nastavka školovanja. Pre no što se upisao na Sorbonu proveo je pripremni maturski razred, 1902/03, u liceju u Ruanu. Tokom te njegove druge mature dopisivao se sa majčinim bratom Pjerom, koga nije upoznao. Obećao mu je da će ga posetiti za vreme božićnog raspusta. Pjer je imao veliko imanje nedaleko od Ruana, u selu Sen-Pjer de Manvilu (Gornja Normandija), i bio imućan i vredan seljak. Ivan je na Badnje veče pešice po snegu došao do Pjerove kuće, noseći božićne poklone domaćinovoj blagorodnoj porodici.

Đaja je ostao kod njih tokom celog raspusta. Pričali su o svačemu, i o ondašnjoj poljoprivredi, tako da su domaćini zaista želeli da upoznaju tu malu kraljevinu odakle je brat Ivan došao, a gde skoro sve tako dobro uspeva. U početku tog dugog razgovora, Pjer i njegova supruga Alfonsina nisu mogli da se orijentišu gde se ta pretkumanovska Srbijica uopšte nalazi. Iako im je Ivan lepo objasnio, njima je Balkan i dalje bio daleko, veoma daleko, a kada ih je pozvao da dođu u Srbiju i zaista se uvere u sve ono o čemu je pričao, Pjer i Alfonsina su se odjedared nasmejali grohotom, jer im je Srbija i dalje bila tako daleko kao da ih je dragi gost pozvao na Mesec, ili da odu do Sibira jer su te dve imenice u francuskom jeziku njima bile slične (Serbie – Sibérie). Niko u tom času nije mogao ni da pretpostavi šta će se za deceniju i po dogoditi i da će Pjer do kraja ostati u Srbiji. Dan pred završetak božićnog raspusta, domaćin je otpratio brata Ivana da mu pokaže prečicu do Ruana kroz prastaru Rumersku šumu – tada su se poslednji put sreli.

Prođoše dva balkanska rata i započe i Veliki rat. Pjer je kao običan francuski vojnik drugog poziva stajaće vojske bio u 76. pešadijskoj brigadi, koja je bila stacionirana u Solunu odmah pored srpskih jedinica. Bilo mu je neobično drago što je njegova jedinica baš kraj srpskih, što se eto bratovljev stari poziv na neki način obistinio i što će se uskoro sresti s njim, zagrliti i izljubiti. Veoma često je pisao svojima i govorio kako je počeo da uči i srpski jezik da bi mogao sada da razgovara sa bratom Ivanom na njegovom jeziku, a ne samo na francuskom. Skoro stalno se raspitivao po srpskim jedinicama da li je kod njih slučajno Ivan Đaja. Žudeo je da sa bratom oslobodi Beograd i vidi kako je, kako živi, da li se oženio i kolika su mu deca. On nije mogao znati da mu je brat Ivan sve vreme rata bio u Beču, odakle se nije mogao vratiti u Srbiju...

Solunski front je silovito probijen i srpska vojska se nezadrživo kretala, dok ih je francuska 76. pešadijska brigada jedva stizala. Kada je Pjerova brigada, 31. oktobra 1918. stigla do ondašnjeg sela Mladenovca, u crkvenoj porti zalutali nemački metak pogodi Pjera u glavu. Ostavši s njim, sve vreme o njemu je brinuo njegov stari drug, komšija i seoski kovač Langloa. Pjer se lagano gasio. Preminuo je 12 časova docnije. Verni drug ga je tu u porti, na levoj strani crkve, po vojnički sahranio. Kada se živ i zdrav vratio u domovinu, Langloa je ceo ovaj nemili događaj potanko ispripovedao nesrećnoj udovici Alfonsini. Ona je Ivanu Đaji poslala pismo, na koje je Ivan naišao kada se najzad vratio u oslobođeni Beograd. Udovica nije tražila da se prenesu muževljevi posmrtni ostaci, jer je jadni Pjer sve vreme žudeo da se ponovo sretne sa dragim bratom, koji će ga posećivati. Bilo joj je na neki način drago što joj suprug počiva baš kraj crkve u oslobođenoj zemlji svoga brata. Ona je ostala sama, sin je preživeo i oženio se, a ćerka se udala.

Đaja je sve vreme brinuo o Pjerovom grobu. Bilo mu je lakše kada je 1931. završeno Francusko vojno groblje u Beogradu. Dok je bio živ, posećivao ga je uvek na Badnje veče kada su se prvi put sreli u Sen-Pjer de Manvilu...