Ispisivanje krštenice za nove početke

Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Kada je pre 10 godina Nemačka kao tada predsedavajuća organizovala proslavu jubilarnih 50 godina od potpisivanja Rimskih sporazuma, nije bilo mnogo muke oko toga šta će pisati u Berlinskoj deklaraciji. Pola veka EU je njenim liderima tada bio povod da istaknu posvećenost miru i integracijama te da uz moto „Evropa uspeva zajednički” naglase da će ubuduće nastojati da među građanima povećaju prihvatljivost daljim integracijama.

Danas, deset godina kasnije, malo ko pomišlja da je to glavni cilj Rimske deklaracije, jer postoji bojazan da bi Poljska mogla da odbije da potpiše već utanačen dokument, te da će ovu svojevrsnu povelju o budućnosti EU, umesto lidera EU, potpisati predsednici Evropskog saveta, Evropskog paramenta i Evropske komisije.

I sama neizvesnost o sudbini današnjeg rođendanskog samita u Rimu možda najbolje govori o tome koliko su minulih godina najpre evropska dužnička kriza, a potom migrantska kriza i rast populističkih i anti-EU stranaka i nedavne promene u Vašingtonu, uticali da je danas EU više asocijacija za razjedinjenost nego za uniju. Toga su vrlo dobro svesni vladajući nemački političari, predvođeni kancelarkom Angelom Merkel, te se minulih meseci svojski trude da Rimska deklaracija ne bude smrtovnica EU, već krštenica nove EU pošto iz nje izađe Velika Britanija.

Ukoliko rezultati francuskih predsedničkih izbora ne poremete planove, novoformirana velika četvorka EU – Nemačka, Francuska, Italija i Španija – uz zemlje Beneluksa, Austriju i još koju članicu evrozone nastojaće da spreče da ih pojedine države članice EU sabotiraju u težnjama za dubljim integracijama i sapliću u donošenju i sprovođenju važnih odluka, poput one i raspoređivanju izbeglica. San očeva osnivača o EU kao federalnoj superdržavi oni žele da pokušaju da ostvare tako što će formirati „jezgro Evrope”, koje će ići u dalje integracije i davanje većih nadležnosti Briselu, dok bi ostale članice EU išle u skladu sa svojim tempom, čime bi se zapravo stvorila „Evropa u više brzina”.

Kako ističu nemački diplomatski izvori, „Evropa u više brzina” već postoji jer nisu sve članice EU ujedno i članice Šengenskog sporazuma ili evrozone. Ovo je zapravo pokušaj kancelarke Merkel da zaustavi raspad EU, iako nemali broj analitičara strahuje da će baš ovaj koncept dovesti do novih podela i cepanja EU. Međutim, ona u juče objavljenom intervjuu za „Pasauer nojen prese” ističe da smatra da niko više od članica EU neće slediti primer Britanije.

„Pojedinačne države članice naravno imaju različite ideje o tome kako treba kreirati budućnost (EU), ali sveukupni put kojim se ide je jasan: više saradnje”, istakla je Merkelova, čime je na izvestan način ponovila stav predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, koji je nedavno ocenio da će bregzit pokazati ostalima da se ne isplati izlaziti iz EU te da će se članice „ponovo zavoleti i obnoviti svoje zavete sa EU”.

U to je uveren i nemački ministar finansija Volfgang Šojble, koji je sa stranačkim kolegom Karlom Lamersom još 1994. koncipirao predlog o formiranju „jezgra Evrope”. Iako je u međuvremenu postao evropski federalista, Šojble sada zagovara „Evropu u više brzina”. U razgovoru za „Fajnenšel tajms” ističe da „ideja federalizacije nije nestala, ali zasad ju je nemoguće realizovati”. On u ovom intervjuu podgreva nade južnih i istočnih članica EU da bi Nemačka na populističke i evroskeptične napade na EU mogla da reaguje tako što će dati više novca u budžet EU, ali i objašnjava kako Evropa u više brzina nije usmerena ni protiv koga.

Prema njegovom mišljenju, evropska odbrambena saradnja mogla bi da pomogne da se prevaziđe „narastajući jaz između istočnih i zapadnih Evropljana” i to kada „istočni Evropljani shvate da im pripadanje Evropi obezbeđuje slobodan način života”. Ovaj kreator takozvane Evrope varijabilne geometrije zalaže se i da evrozona uspostavi svojevrsni evropski monetarni fond, koji bi imao moć da kontroliše programe finansijske podrške, poput onog u Grčkoj, na sličan načina kao što to radi Međunarodni monetarni fond.

Ono što je jasno iz Rimske deklaracije jeste da promenama neće biti narušeno jedinstveno evropsko tržište, šengenski prostor, evrozona, ali i EU u celini. S druge strane, „jezgro Evrope” očigledno planira da ojača evrozonu tako što bi Brisel imao moć da menja nacionalne budžete ukoliko nisu u saglasju sa pravilima, potom da ojačanju odbrambenu saradnju, socijalni element EU i spoljnopolitičku ulogu EU.

U samom tekstu Rimske deklaracije nigde se izričito ne pominje „Evropa u više brzina”, već će to biti predstavljeno kroz jednu diplomatsku formulaciju da će „EU raditi zajedno na ostvarivanju zajedničkog dobra, na razumevanju da neki od nas u pojedinim oblastima mogu da idu bliže, dalje i brže, ostavljajući otvorena vrata ostalima koji žele da se priključe kasnije”. Kako bi se umirili strahovi prevashodno istočnoevropskih članica, u deklaraciji se insistira a na „nepodeljenoj i nedeljivoj EU, koja deluje zajedno kadgod je to moguće, različitim tempom i intenzitetom kadgod je to neophodno”.

Prema oceni profesora političkih nauka Petera Šulcea, projekat „jezgra Evrope” je na dnevnom redu već 20 godina, ali je bio kamufliran uspesima EU, koje su razgolitile ekonomska i izbeglička kriza.

„Trenutno svoje vizije interesa imaju dva ili tri veća bloka zemalja – sredozemni blok, istočnocentralnoevropski blok i umereni zapadni blok u kojem su Nemačka, Francuska, Italija i ostale zemlje kojima je jako stalo da opstane EU. Ove vizije interesa su bazirane delom na ideologiji, ali više na ekonomskim interesima. Sve dok EU ne bude značajno ekonomski porasla, ideološka pitanja poput kakav odnos imati prema Rusiji ili ubuduće i prema SAD, neće dovoditi do političke ujedinjenost. To ugrožava opstanak EU”, ističe Šulce u razgovoru za „Politiku” i dodaje da je sada teško izvodljivo da se stvara EU koja spaja države samo jedinstvenim tržištem, ali i da EU ide u dalju demokratizaciju i produbljivanje integracionih procesa. „Zbog toga se sada stvara ’jezgro Evrope’ kao novo kolektivno vođstvo koje će odlučiti da ide dalje u političku, socijalnu i finansijsku integraciju, dok ostali mogu da se pridruže, a ne moraju, ali ostaju u EU. Smatram da je ovaj koncept veoma realističan za budućnost EU i mogao bi da bude instrument za izvlačenje EU iz aktuelnog haosa i razjedinjenosti.”

Ipak, ono što priznaju i diplomate, koji su pisali Rimsku deklaraciju, ovo nije „čudotvorni lek” za sve probleme EU.