Svet je ravnodušan prema nama

Risto Tubić, filozof, književnik i prevodilac, rođen je u Orašju (Popovo polje, u Hercegovini). Završio je studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Varšavi. Radio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, gde je bio i dekan fakulteta. Bio je gostujući profesor na univerzitetima u Varšavi, Krakovu, Harkovu... U Londonu je bio gost Britanske akademije nauka. Predavao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Banjaluci, Palama, Bijeljini, Istočnom Sarajevu, Beogradu... Autor je desetak, izuzetno značajnih, stručnih studija. Izdavačka kuća „Svet knjige” iz Beograda, objavila je nedavno njegovu novu knjigu „Aspekti filozofskog promišljanja istorije”.

Koji je bio osnovni motiv vašeg promišljanja smisla i sudbine istorije čovečanstva?

Istorija je područje naše odgovornosti za vlastitu budućnost. Nema ljudskog dostojanstva bez spremnosti za takvu vrstu odgovornosti. Pritom, doduše, izlažemo se ne maloj opasnosti promašaja, jer gde nema ni duhovnog, ni svetovnog vođstva nad kretanjem istorije, kao što je naša planetarna današnjica, nema ni izvesnosti u pogledu njenog sutrašnjeg ishoda.

Niste li, možda, baš zato, kazali kako je istorija vrlo nesiguran teren. Šta to, zapravo, znači?

Znači da se bez obmane teško može i zamisliti. Šta se sve nije pokazalo kao iluzija, ponekad i smešna. Njena neizvesnost, njeni paradoksi i apsurdi, dolaze, u stvari, iz njene praiskonske sklonosti da ono nepredvidivo, neočekivano, igra svoj ples, sklonost ka misteriji.

Pišete i o poznatom Hegelovom paradoksu. O čemu je, zapravo, reč?

Reč je o tome da smo, po Hegelu, iz istorije naučili samo to da nas istorija, dosad, nije ničemu naučila, što ne znači negaciju istorije kao nauke. Ne znači, jer je istorija uvek pokazivala nova stremljenja, kretanje što, po dotad, poznatom logosu istorije nije moglo biti predviđeno. Nije, jer istorija, iz uvek novih stvarnih uslova, govori nove istine, označavajući, uvek iznova, perspektive i pravce kretanja.

Smatrate da je beskonfliktno društvo, društvo bez mržnje, zavisti, sukoba i ratova – nemoguće, utopija?

Da, sigurno je utopija. Pritom, najpre valja reći: da se mi ne borimo da društvo bude idealno, savršeno, beskonfliktno, nego za to da bude baš konfliktno, ali da se ti konflikti vode u okviru određene igre i da njena pravila budu demokratska. To bi trebalo da znači: stranački politički konflikti, u skladu sa zakonski propisanim pravilima i pod kontrolom naroda.

Ali, kako da se oslobodi mržnje, pakosti i zavisti?

To je nemoguće. Da je svet bez mržnje poželjan, to je po sebi toliko poznata lozinka, da će se jedva naći neko ko se s tim ne bi složio. Nažalost, lozinka sama po sebi vrlo malo vredi. Koren mržnje je usađen u našoj naravi, pa je prema tome mržnja neizbežna. Ni ljubav ni mržnja ne daju se izvesti iz pravednosti. Nijedan zakon ne može ljubav zahtevati, nametnuti ili iznuditi. Prema tome ni mržnju. Ljubav i mržnja su gratis, bez zakonske osnove. Bratstvo se ne može institucionalizovati. Nemoguće je ljude primorati da se vole, baš kao što ne možete nekoga tužiti sudu ko kipti od mržnje prema vama. Mržnja, kao i ljubav, u sebi uključuje jednu vrstu beskonačnosti, neutaživosti.

Više puta ste rekli da se istorija zbiva u svetu slučajnosti. Kako to razumeti?

Da, istorija je niz slučajnosti. Ne postoje istorijski zakoni, ni put ka izbavljenju. To su, jednostavno, gluposti. Nepredvidivo uvek može da se desi. I baš ono što je neverovatno i fascinantno – to je slučajnost. Kako se, na primer, dogodilo to da se automobil Franca Ferdinanda, s njegovom suprugom, zaustavio baš na mestu gde se nalazio Gavrilo Princip?

S velikim uvažavanjem pišete o našem čuvenom istoričaru Radovanu Samardžiću?

S razlogom, razume se. Svet se, kaže, oslanja na istoriju, temelj je na kojem on počiva. Ne smatra da u istoriji treba tražiti pouke, da istoriju treba pretvoriti u analogiju dobrog ljudskog ponašanja. Istorija treba da dâ i sve negativne primere iz društvenog života. Istorija bi, veli, trebalo da bude naše veliko uživanje, da bude slast našeg duhovnog života, da nas ispunjava ponosom što je imamo, i da nas odvede u sfere gde možemo da uživamo u ljudskim tvorevinama.

Kako gledate na liberalnu demokratiju. Kažete da politička filozofija, do danas, ništa bolje nije izmislila?

Nije. Mislim, da je Vinston Čerčil dobro primetio, da je to najgori sistem, izuzimajući sve ostale. Jer, ukoliko liberalna demokratija bude pobedila svuda, dakle globalno, ljudi će se boriti i protiv pravednih ideja, boriće se da bi se borili, boriće se da bi ubijali dosadu (Fransis Fukujama). Jer, ljudi, naprosto, ne mogu da zamisle život u svetu u kojem nema borbe. Zato ih, ni liberalna demokratija, neće sasvim zadovoljiti. I upravo će oni, koji budu nezadovoljni, uvek imati mogućnost da iznova pokrenu točak istorije. Ujedno, to je i mogućnost da se pojave neke nove istorije, dosad, nepoznate alternative, i autoritarne, takođe.

Šta nam, onda, valja činiti?

Ne znam. Gotovo da je, na kraju, izlišno i pominjati da svet želimo bez diktature i nasilja, ali niko, do danas, nije ponudio recept za takav svet. Osuđivati apsolutno, bez izuzetka svako nasilje – značilo bi osuđivati život. Međutim, nije nerazumno, kako dobro primećuju hrišćanski humanisti, boriti se za svet u kojem će nasilje biti usmereno samo protiv ropstva, zločina, agresije i tiranije. To nije nerazumno, ni onda kad imamo velike i dobro utemeljene sumnje, da li će takav svet ikada moći da postoji. No, razum nas čini, ne samo racionalnijim, nego nas, nažalost, čini i opasnijim. Pamet u glavu.