Tajvan bliži matici

Na Tajvanu ponovo jaku vlast ima Kuomintang, reformisan i voljan da sa kineskim komunistima, nekadašnjim svojim velikim ideološkim neprijateljima, obnovi dijalog o uspostavljanju tešnje ekonomske, a po mogućstvu i normalnije političke, saradnje – u obostranom uverenju da „s obe strane Tajvanskog moreuza postoji samo jedna Kina”. Na pomolu je detant u Tajvanskom moreuzu, odnosno proces približavanja otpadničkog ostrva matici, koji bi, u krajnjem ishodu, mogao da dovede do mirnog ujedinjenja Kine, u skladu sa vizijom Deng Sjaopinga o mogućnosti postojanja „jedne zemlje sa dva sistema”. 

Posle pobede Kuomintanga na parlamentarnim izborima 18. februara, sada je na predsedničkim izborima pobedio lider te, nacionalistički nastrojene, partije Ma Jingđeu. On je dobio podršku 58,45 odsto, a njegov rival iz Demokratske progresivne partije Frank Sije, 41,55 odsto birača. Razlika je znatna, skoro 17 procenata. Podmlađeni Kuomintang već ima ubedljivu većinu u parlamentu, a i vlast u 15 od 20 važnijih gradova.

Posle osam godina delovanja u opoziciji Kuomintang se, u znatnoj meri zbog ekonomskog zastoja i istovremenog procvata korupcije na ostrvu, vratio na vlast trijumfalno. S jedne strane, gotovo da se zaboravilo na njegovu autoritarnu vladavinu za više od pola veka. S druge strane, punu političku prevagu u javnosti odneo je njegov program o saradnji s Kinom. O tome najbolje svedoči činjenica da referendum o ulasku Tajvana u UN, koji je održan uporedo sa predsedničkim izborima, nije uspeo: za nezavisnost se izjasnilo samo 35,8 odsto birača – dakle, daleko manje od proste većine – što je obesmislilo i ideju i poduhvat. Samim tim, nezavisnost Tajvana – predmet zabrinutosti u Pekingu – odlazi „ad akta” na duži rok.

Novi tajvanski predsednik Ma Jingđeu (57) rodom je iz Hongkonga, ali su mu se roditelji preselili na Tajvan kad je imao samo godinu dana. Ne spada ni u uljeze s kopna, ni u rođene Tajvance, pa nema ni svoju „struju” u zakulisnim borbama koje opterećuju politički život na Tajvanu otkad su ostrvo, pre skoro šest decenija, zaposele, poražene od Maovih komunista i prebegle sa kontinenta, Čang Kajšekove trupe. Ma je studirao i doktorirao prava na Harvardu. Bavio se advokaturom i imao neupadljivu političku karijeru. Istakao se kao gradonačelnik Tajpeja. Nema političku harizmu, ali je staložen i ubedljiv u javnom komuniciranju. Nije tipičan lider Kuomintanga i više se druži s akademicima nego s političarima.

U predizbornoj kampanji, u kojoj su dominirale domaće ekonomske teme – i zbog umanjenog rasta privrede i zbog dilema oko stepena i intenziteta privredne saradnje s maticom – imao je osmišljen program. Obećao je, najpre, da će rast bruto domaćeg produkta uvećati sa sadašnja četiri na šest odsto, da će smanjiti nezaposlenost i inflaciju i da će godišnji dohodak po glavi podići na 30.000 dolara.

Najavio je da će, u ekonomskoj saradnji s maticom, otvoriti veći broj direktnih avionskih linija, da će dovesti mase kineskih turista s kopna, da će ukinuti ograničenja na investicije u Kinu i da će raditi na stvaranju „ekonomskog tržišta” između ostrva i matice.

Dva poslednja obećanja su i najvažnija. Iako su tajvanske kompanije najjači i najbrojniji investitori u Kini, a obim robne razmene doseže 125 milijardi dolara, dosadašnji predsednik Čen Šuibjan je zazirao od moći i uspona Kine. Bojao se da će Tajvan, ako ne smanji obim investicija, postati zavisan od matice i da će zahuktala privreda Kine naprosto „usisati i progutati” privredu Tajvana.

Ma ima obrnutu koncepciju: Tajvan može, uz pomoć dinamične matice, da povrati nekadašnji status i ugled među vodećim „azijskim tigrovima”. Zato privredna saradnja s Kinom treba da bude još dublja, smelija i svestranija. Zamisao o „zajedničkom tržištu” tek treba da bude razrađena, ali nesumnjivo implicira neki vid ekonomske integracije.

Kuomintang u svom političkom programu ne isključuje mogućnost mirnog ujedinjenja s Kinom. Ma je u kampanji podsećao da su dve strane još 1992. pokrenule dijalog o pomirenju i dogovaranju o zajedničkoj budućnosti, jer veruju da postoji „samo jedna Kina”, ali je pazio da se previše ne eksponira kao šampion ujedinjenja. Najmanje je protivnicima dao povoda da ga optuže za „dodvoravanje” Pekingu. Kritikovao je, recimo, način na koji kineske vlasti sada suzbijaju nemire na Tibetu, ali nije dopustio da mu se Tibet nametne kao predizborna tema.

Predložio je obnovu političkih pregovora radi postizanja mirovnog sporazuma. Pregovore bi vodile dve poluzvanične asocijacije, Fondacija za razmenu preko Tajvanskog moreuza iz Tajpeja i Udruženje za odnose preko Tajvanskog moreuza iz Pekinga. „To je kao rukovanje u belim rukavicama – dovoljno učtivo, ali ipak u rukavicama”, kaže on. Smislio je i novu formulu za izbegavanje ključne začkoljice: neće se pominjati suverenitet, nego „uzajamno neporicanje”.

Peking je zadovoljan što se nezavisnost Tajvana „ne pominje de jure” i što je tema otpala s dnevnog reda. Zadovoljan je i zbog težnji da se „sarađuje na svim frontovima”, pa i na vojnom planu. Otuda izgradnju „uzajamnog poverenja” i, naravno, manje napadno naoružavanje tajvanske armije smatra neophodnim, makar novi lider i obećavao da će se Tajvan ponašati odgovorno i miroljubivo i da „neće ljuljati čamac”. A Tajpej bi uklanjanje brojnih raketa, koje s kopna drže na nišanu ciljeve na ostrvu, smatrao prvim važnim preduslovom za detant.

SAD i Japan, dve sile koje tvrde da i njihova bezbednost zavisi od stanja u Tajvanskom moreuzu, kažu da bi pozdravile smanjenje napetosti.