Nacionalne urođene mane

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, marta – Podzemna železnica se dvojici putnika u Vašingtonu učinila podesnim mestom za razgovor o nadzemnim horizontima, takoreći o beskraju. Raspričali su se o – svetu.

Jedan je tvrdio da svet nanosi velike nevolje Americi. Drugi mu je predočavao da istraživanja pokazuju da međunarodna javnost misli suprotno – da Vašington uvaljuje svet u grdne nevolje.

Prvi je uzvratio da je, ipak, krivlji svet – jer je stvorio Ameriku. Sagovornik se usprotivio: „Ne, vašingtonska administracija je izneverila nade koje je svet ugradio u Ameriku kao u novi svet”…

Kosmopolitsko pitanje

Priča je, naravno, znatno šira. U nju se upravo uključila i nadležna – šefica diplomatije Kondoliza Rajs. I to na istorijskom mestu, koje su samo „čačnuli” saputnici u metrou.

Povodom rasplamsavanja izborne polemike o odnosima između rasa u Americi, ona je u razgovoru s novinarima „Vašington tajmsa” rekla da ovde još postoje „problemi u tretiranju tog pitanja” zbog – „nacionalne urođene mane”. Ovu zemlju su „Afrikanci i Evropljani zajedno stvorili, ali su Evropljani došli po svom izboru, a Afrikanci u lancima”, podsetila je. Potomci robova bili su zapostavljeni „na startu” pa se i „sada vide neki efekti toga”, iako je u međuvremenu načinjen „ogroman napredak” koji se ogleda i u tome što je ona postala prva crnkinja na čelu američke diplomatije…

Jedan od najupadljivijih pokušaja ispravljanja pomenute „nacionalne urođene mane” upravo je u toku – ilinoiski senator Barak Obama je prvi izgledni crnački pretendent za predsednika Amerike. Taj istorijski događaj izaziva veliku pažnju i javnosti i tajnosti, a Obamina biografija je toliko originalna da je prevazišla „rasno” i otvorila „kosmopolitsko” pitanje.

Sin je kenijskog imigranta (i ovdašnje belkinje), otac i očuh su mu muslimanskih korena, Srednje ime mu je Husein, počeo je osnovnu školu u Indoneziji… Njegova polusestra Auma je ovih dana novinarima predočila i razgranato porodično stablo: „Otac moje kćerke je Britanac, brat moje majke je oženjen Ruskinjom, a moj brat je (sin Barakovog oca) u Kini s verenicom Kineskinjom”…

S takvim pedigreom Obama je idealan čovek za preuzimanje kormila supersile, jer je i kao privatna osoba vanredno povezan sa svetom, ističu njegove pristalice. Ma kakvi, takav bi nas samo udaljio od ostvarivanja nacionalnih interesa, kažu protivnici „internacionalnog kalemljenja”.

Amerikanci su, reklo bi se, takođe u specifičnoj – tranziciji. Premeravaju svoje mesto i ulogu u svetu, priznajući da su ga „opekli”, ali uz tvrdnju da je i on njih „prilično oprljio”. Jedni, na primer, govore kako su više puta prekršili međunarodno pravo i zanemarili ulogu Ujedinjenih nacija, a drugi smatraju da su se previše povinovali „belosvetskim ujdurmama” koje su im „ograničile suverenitet”. To nisu pojedinačni već masovni dvoboji mišljenja.

Ovdašnje polemike, ponekad, drugima zvuče vrlo neobično, čak nerealno. Dok „ceo svet” osuđuje Amerikance za „surovosti globalizacije”, oni „nalaze smelosti”, čuje se s raznih meridijana, da se i sami žale da su „žrtve globalizacije”.

Globalne ankete govore da je prestiž zvanične Amerike „spao na najniže grane”. Podrška joj je manjinska i u javnosti saveznika.

Amerikanci se donekle slažu s takvom ocenom. I sami većinom kažu da im se zemlja kreće „u pogrešnom pravcu”. Predsednik ovdašnjeg Istraživačkog centra Pju Endru Kohut nedavno je objavio da su njihova ispitivanja mnjenja pokazala da jedva 30 odsto sunarodnika odobrava spoljnu politiku Džordža Buša.

U osetnom porastu je, ukazuje Kohut, opredeljivanje za izolacionizam. Bar 40 odsto Amerikanaca smatra da njihova država „treba da gleda svoja posla u međunarodnim odnosima i da pusti druge zemlje da čine što misle da im je najbolje”.

Takvo „ograđivanje” je dobrim delom posledica Bušove politike. Gde god da se napolju umešao – domaća i međunarodna situacija su se pogoršale, mahom ocenjuju eksperti.

Istovremeno, to „ograđivanje” je posledica događaja nezavisno od bilo čije ovdašnje volje. Amerika gubi „apsolutnost” primata u spoljnim poslovima ne samo zbog sopstvenih zastranjivanja, već i zbog uspona drugih velikih zemalja kao što su Kina, Japan, Indija, Rusija. Pomenute sile drže i basnoslovne iznose (u obveznicama) dugova američke države…

Ujedno se sve više ispoljava raskol u svakodnevici. Amerikancima je krivo što se njihov kapital seli u inostranstvo sa znatno jevtinijom radnom snagom, zbog čega se ovde gase mnogi pogoni, ali im je drago što im odande stiže roba po znatno nižim cenama od domaćih, što im učvršćuje „socijalni mir”.

Međusobni uticaj

Svet je ovde – kao i drugde, naravno, u različitim dozama – i poželjan partner i nepoželjan rival. Usklađivanje bi, čuje se, svi želeli.

Pitanje je, međutim, da li brzinom, kakvu zahtevaju potrebe, mogu da se poprave sada ključni a posrnuli – odnosi između Amerike i drugih. U svakom slučaju, jednostranost više „ne pali” jer se ispostavlja da su najraznovrsniji „slučajevi” – ma koliko bili „zasebni”, kako se ističe u ovoj zemlji koja pretenduje na „izuzetnost” – međusobno povezani i utiču jedni na druge.

Pokazalo se to i ovih dana u aktuelnoj američkoj spoljnoj politici i prisećanju na njene ranije angažmane. Na začetni, avganistanski, front „globalnog rata protiv terorizma”, kompanija sa Floride je slala zastarelo oružje iz bivše istočne Evrope; na Tajvan su odavde, umesto akumulatora za helikoptere, „greškom” isporučeni detonatori za nuklearne rakete; u memoriji Hilari Klinton su se pojavili nepostojeći snajperi u Tuzli kada je tamo bila pre 12 godina; Džon Mekejn je pobrkao šiite i sunite; usred „stabilizacije” Iraka projektilima je pogođena „Zelena zona” zbog čega je tamošnja američka ambasada stavljena pod vanredne mere pripravnosti…

Svi ti događaji su „stvar za sebe”. Ali, u svima je deo – Amerike i njenih odnosa sa svetom, o čemu su ovlašno govorili i putnici u vašingtonskom metrou.