Marginalna stvar koja trese region

Oko jedne „sasvim marginalne stvari” stavove su izneli predsednica i premijer Hrvatske, Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti i hiljade javnih ličnosti i građana u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

„Sasvim marginalna stvar” – tako je predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović ocenila Deklaraciju o zajedničkom jeziku o kojoj se ovih dana debatuje na regionu nekadašnje Jugoslavije.

Novinarima u Splitu predsednica je objasnila da o tome ne treba da se raspravlja: „Taj nekakav zajednički jezik je bio politički projekat koji je umro zajedno s bivšom Jugoslavijom i ona se više nikada neće ponoviti”, prenela je njene reči Hina.

Iako je deklaracija uznemirila hrvatsku političku elitu, u Srbiji se niko od zvaničnika do sada nije oglasio. Kako saznajemo, Odbor za standardizaciju srpskog jezika, najpozvanije telo, razmotriće sledeće nedelje deklaraciju i zauzeti stav o njoj.

Za prof. dr Slobodana Remetića, iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika, ovo je samo još jedna priča o fantomskim problemima.

„Još jedna prilika da dangubimo i pričamo staru priču. Deklaracija nema nikakve veze sa lingvistikom. Kakvo zajedništvo, kakve gluposti! Na kraju krajeva, i da jezik prozovu srpskim ja ne bih više u zajedništvo ni sa kim”, ističe Remetić.

Za to vreme broj ljudi koji su potpisali deklaraciju raste iz dana u dan i već je dostigao brojku od blizu 5.000 potpisnika. Među njima su i Milena Dragićević Šešić, Vladislava Gordić Petković, Dubravka Stojanović, Srđan Karanović, Svetislav Basara, Mirjana Đurđević, Milutin Petrović, Janko Baljak, Radina Vučetić, Mia David…

Svoj potpis na taj tekst stavio je i akademik Ivan Klajn, koji podseća da je davno usvojen naziv srpsko-hrvatski i da pri tome treba ostati.

„Bosanski ili bošnjački je izmišljen iz političkih razloga, crnogorski jezik ne postoji”, izjavio je Klajn, dodajući da je ipak pesimista kada je u pitanju mogućnost da ova deklaracija nešto promeni.

I Sreto Tanasić, naučni savetnik Instituta za srpski jezik SANU, ne veruje u bitniji učinak deklaracije. Autori  tog dokumenta, smatra Tanasić, ne mogu da utiču na jezičku politiku...

Književnica Mirjana Đurđević potpisala je deklaraciju i tim povodom za naš list kaže: „Taj jezik, koji po mom mišljenju uopšte ne mora da dobije ime, neka se zove drugačije u svakoj državi, u svakoj kući, neophodan je, ali ne i dovoljan uslov za međusobno razumevanje. Kada se dvoje ljudi posvađa, posvađa se na nekom jeziku koji oboje znaju. Da bi se i pomirili, opet im je potreban zajednički jezik. Iskoristimo ga, pošto ga već imamo”.

Na predstavljanju u Sarajevu Borka Pavićević istakla je da deklaracija ima veću popularnost među ljudima nego među političkom elitom, a pisac Balša Brković je istakao da deklaracija ima težinu zato što nervira nacionaliste, „a to je uvek sjajno”.

Enver Kazaz je naglasio da su deca u BiH izložena jezičkom rasizmu jer škola vrši mentalno obrezivanje kroz rigidni koncept identiteta, kada razdvaja učenike u učionicama u zavisnosti od toga koji im je maternji – srpski, bosanski ili hrvatski jezik…

Istaknuto je da niko ne traži zajedničko ime za jezik, niti želi da jezik naziva jugoslavenskim ili balkanskim, već se zagovara da svaki narod imenuje svoju varijantu jezika onako kako želi, i traženo je da se stane na put jezičkoj manipulaciji.

Sreto Tanasić, naučni savetnik Instituta za srpski jezik SANU:

Srpski jezik nije nekakva varijanta

Za srpsku nauku o jeziku, i ne samo srpsku, jasno je da je u pitanju jedan jezik. Samo srpski jezik nije nekakva varijanta – to je jezik koji ima svoje ime. I tako će ostati. U tri bivše istojezičke republike, pozivajući se na pravo koje ne postoji van južnoslovenskog prostora, dali su jeziku kojim se služe svoje nacionalno (u slučaju Bošnjaka – regionalno) ime. Problem se usložnio težnjom da se prema posebnom imenu napravi i poseban jezik. Mi takve probleme ni delatnosti nismo imali. U tim republikama Srbima se onemogućava korišćenje srpskog jezika. Problem je što se ni Srbija nije snašla u vezi s time, zato imamo već ozbiljne posledice, jer država nema svoju jezičku politiku izgrađenu u saradnji sa strukom, pa praktično provodi tuđe jezičke politike. Krajnje je vreme da se tu stvari promene.