Jedno pozorište sa dvadeset scena

Nije jasno da li su pozorišta ušla u krizu identiteta ili, jednostavno, nikako ne mogu da izađu iz ekonomske krize, ali redovnim posetiocima ostaje utisak da su pozorišta poslednjih godina izgubila svoje lične karte, znakove prepoznavanja. Ili jednostavnije – da u Beogradu na dvadesetak scena mogu da se sretnu sa jednim repertoarom.

U pozorišnim upravama često se mogu čuti komentari da zbog finansijskih problema moraju da improvizuju repertoar, odnosno da bi repertoar bio drugačiji kada bi imali obezbeđena sredstva za pet-šest predstava, pa tako dobili i mogućnost da prave izbore. Da li su beogradska pozorišta izgubila decenijama stvaran repertoarski profil? I u kojoj meri repertoari teatarskih kuća liče jedni na druge, teme su rasprava i među umetnicima, ali i publikom.

Nijedan teatar nema ekskluzivno pravo na svoju publiku, kažu ljudi iz sveta pozorišta, ali nije jasno da li  publika ima pravo na svoj repertoar.

– Prirodno je da se, vremenom, repertoarska određenja pozorišnih kuća redefinišu, posebno kada sama pozorišna umetnost preispituje etičke, estetske, formalne principe na kojima je nastala. Utoliko je nerealno očekivati da se bilo koja pozorišna institucija slepo drži one repertoarske politike zacrtane pre nekoliko desetina godina – kaže Jelena Mijović, dramaturg Ateljea 212.Ona dodaje da ta repertoarska „lutanja”, često i nisu lutanja, već uspostavljanje novih pravaca.

 – Ona su, očekivano, karakteristična za pozorišta koja nisu u samom startu, pa i sopstvenim ansamblom i kapacitetima, žanrovski ili formalno definisana. Periodi u kojima repertoari pozorišta liče jedni na druge jesu posledica neopredeljene repertoarske politike nekih kuća, tržišnih kompromisa i neprepoznavanje sopstvenog mesta u odnosu na trenutak, vreme i dešavanja – objašnjava Jelena Mijović.

Prema rečima naše sagovornice, u savremenom pozorištu repertoarsku politiku ne čine samo naslovi komada, već svakako i izbor reditelja, pa posledično i saradnika, odnosno glumačke podele, te je nedovoljno suditi o repertoaru samo na osnovu naslova komada.

Repertoar JDP, tvrdi Gorčin Stojanović, umetnički direktor ovog teatra, počiva na ista četiri stuba – nosača već decenijama: domaći tekst, domaća i strana klasika, savremeni strani tekstovi.

– Domaće tekstove biramo pažljivo, sa svešću da je reč o retkoj i krhkoj biljci. Ovi komadi ne uspevaju uvek u decenijskom trajanju poput „Hadersfilda”, „Šina” ili „Skakavaca”, ali retko ostaju neprimećeni ili bez značaja. Domaću i stranu klasiku radimo po staroj formuli Jovana Ćirilova, „klasika na nov način”, trudeći se da igramo i nepravedno ili neopravdano zaboravljena, retka ili nikad neigrana klasična dela, kakva su „Razbijeni krčag”, „Iz junačkog života građanstva”, „Lulu”, „Metamorfoze”, pa čak i „Don Žuan”, prvi put nedavno izveden u JDP. Trudimo se da „rudarimo” u zakopanom blagu „utuljene baštine”, te otud „Tako je moralo biti” ili „Pod žrvnjem”, primerice, baš kao i „Nebeski odred” ili „Terasa” – kaže Stojanović i dodaje:

– Lično smatram da dramska pozorišta ne samo da ne treba, nego i ne bi smela biti „repertoarski profilisana”. Zamislimo, na primer, da se bečki „Folksteatar” odrekne nečega zato što to igra „Burgteatar”. Ili da se u Berlinu „Dojčes”, „Folksbine”, „Šaubine”, „Teatar Gorki” i „Berliner ansambl” odreknu Getea, Šilera, Šekspira, Molijera, Ibzena ili Strindberga. Ili da londonski Nešnel ne igra „Hamleta” zato što postoji „Rojal Šekspir kompani”, „Glob” ili „Old Vik”. Ili, da ne idemo daleko – da se u Zagrebu ne igra Šekspir u ZKM, zato što ga igra HNK, a da Gavela ne igra Brešana, pošto ga igraju u „Kerempuhu”.

Rđavo je i da generacije glumaca nikad ne izgovore stih na sceni, na primer, ne ogledaju se u različitim stilskim i žanrovskim obrascima, ne igraju i Šekspira i mladog domaćeg pisca. Jedina svetinja u teatru je: pozorišna predstava. Jedini smisao teatra je da ona bude najbolja što može biti. I to je sve.

Aktuelni repertoar Drame Narodnog pozorišta u Beogradu različit je u odnosu na prethodne godine. Zašto, pitali smo Željka Hubača, v. d. direktora Drame nacionalnog teatra, koji kaže:

– Repertoarska politika jednog teatra mora da bude zasnovana na odgovornosti prema tradiciji, ali to znači i da joj se ne sme robovati. Repertoar treba da bude u službi razvoja ansambla, produkcionih kapaciteta, ali mora i estetski i tematski da provocira publiku u što širim slojevima. Nijedan teatar nema ekskluzivno pravo na svoju publiku, za nju se treba permanentno boriti, nuditi im savremeno pozorište koje ih se tiče na različitim nivoima, a to se, u okvirima onog što su postulati repertoara nacionalnog teatra: domaća i svetska klasika, prepoznavanje i potvrda vrednosti savremenih autora, postiže pažljivim odabirom saradnika.

Mi smo u Drami Narodnog pozorišta, tvrdi Hubač, u protekle tri godine, postigli većinsku saglasnost oko ovih postulata i uveren sam da smo na dobrom putu da izgradimo jasan identitet našeg teatra, koji se pritom sve više prepoznaje i izvan naših granica.

Beogradsko dramsko pozorište, osnovano daleke 1947. godine, pomagalo je poklonicima teatra u to vreme da se upoznaju s onim što se dešavalo na vodećim svetskim pozornicama. Posle „zlatnog doba”, koje su obeležile predstave nastale po tekstovima savremene američke i evropske dramaturgije, BDP je prolazilo kroz krize, obogaćene povremenim uspesima, ali i stranputicama. Danas, pozorišna kuća na Krstu nastoji da omogući autorima i glumcima da na njegovim scenama razvijaju savremeni pozorišni repertoar.