Smoki

Film je ostao moj životni kredo, kaže Ljubiša Samardžić čiji je novi film „Panta rei” prikazan na otvaranju 64. Martovskog festivala. Kroz dokumentarac o svom životu, glumac, producent i reditelj govori i o jugoslovenskoj kinematografiji. Jer uz Milenu Dravić nema danas boljeg svedoka o veličini i uspesima jugoslovenskog filma od čuvenog Smokija.

Rođen je u Skoplju 1936. Od oca rudara u Jelašici kod Niške Banje naučio je da radi, a od majke da bude uporan. Takav je i sada, u 81. godini. Čak i kada mu je zdravlje nedavno bilo ozbiljno ugroženo – radio je neumorno. Njegova glumačka karijera je „rudarski” odrađen posao: više od 150 filmskih i TV uloga.

Studirao je glumu na Akademiji za film i pozorište u Beogradu, a njegov talenat prvi je uvideo pozorišni reditelj Bojan Stupica. Međutim, Ljubišu je zavela kamera i posle debija „Igre na skelama” 1961. posvetio se filmu.

Igrao je u „Kozari”, „Desantu na Drvar” a u „Peščanom gradu” tumačio je Smokija. Taj nadimak ostao mu je do danas. Kritika ga je zavolela u „Prekobrojnoj” Branka Bauera, od koga je kako je kasnije priznao najviše naučio o režiji. U tom filmu igrao je uz Milenu Dravić s kojom je snimio više od 25 filmova.

Za „Jutro” Puriše Đorđevića nagrađen je peharom „Volpi” za najboljeg glumca na festivalu u Veneciji. Posle tog uspeha dobio je ponude iz SAD, ali ih je odbio jer je želeo da ostane uz suprugu, sina i kćerku. Gran pri na glumačkom festivalu u Nišu osvojio je za rolu u filmu „Bitka na Neretvi” 1969. Tri puta je podigao „Zlatnu arenu” u Puli i bio prvi glumac koji je dobio nagradu Avnoja.

Bio je Dimitrije Tucović, Crni Rok u „Kuda idu divlje svinje”, Vidoje u „Građanima sela Luga”, nastavio da igra u partizanskim filmovima, ali i u ostvarenjima „Ljubavni život Budimira Trajkovića” i „Specijalno vaspitanje”. Početkom osamdesetih desio mu se Šurda u „Avanturama Borivoja Šurdilovića” (opet trijumf na festivalu u Nišu) i TV seriji „Vruć vetar”, Goluža u „Smrti gospodina Goluže” i niz komedija.

A kada se raspadala SFRJ a time i njena kinematografija, Ljubiša je postao producent. Sa sinom Draganom osnovao je „Sinema dizajn”. U filmu i seriji „Policajac s Petlovog brda” bio je otac mnogoj filmskoj deci, producirao je „Kaži zašto me ostavi”, „Ubistvo s predumišljajem”… Dok su padale NATO bombe 1999. Smoki je odlučio da režira „Nebesku udicu”.

Pred premijeru „Nataše” ostao je bez sina. Samo on zna kako je smogao snage i izašao pred publiku „Centra Sava”. Aplauz koji je tada dobio posvetio je sinu. I nastavio je da režira: „Jesen stiže, Dunjo moja”, „Konji vrani”, „Miris kiše na Balkanu”…

Član prve glumačke petorke jugoslovenskog filma, visok skoro dva metra, uvek je dobijao bitke na velikom platnu. Sada, kada je dobio i najvažniju, životnu, publika očekuje da sedne za pisaći sto i vrati se, kako je rekao u jednom intervjuu za „Politiku”, Andrićevoj „Travničkoj hronici” koju godinama želi da ekranizuje.