Pesnik koji je punio stadione

Simbol sovjetske poezije iz vremena „odmrzavanja jugovine” Jevgenij Jevtušenko umro je u 83. godini u Oklahomi, SAD, gde je predavao dugi niz godina.

Teško je danas, u vreme kad je poezija gotovo iščezla iz javnog života, zamisliti slavu koju je imao kao mladi pesnik, kad je pred punim stadionima recitovao poeziju, poput Andreja Voznesenskog, još jednog pripadnika „generacije šezdesetih”, koja je raskrstila sa socrealističkom poezijom iz Staljinovog vremena.

Ova popularnost, koja može da se meri popularnošću rok zvezda koje su se u to vreme rađale na Zapadu, govori o vremenu kad je u Rusiji poezija bila više od pesničkog teksta. Jevtušenko je bio daroviti sportista, ali je za ovog mladića poreklom iz Sibira pesnički poziv bio privlačniji od fudbalske karijere.

U prelomnom trenutku sovjetske istorije, kad je kulturnom scenom prostrujao dah liberalizacije nakon što je Hruščov proglasio pad kulta ličnosti Staljina, organizovani su festivali poezije koji su nastavljali predratnu tradiciju modernista poput Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve i Osipa Mandeljštama.

Jevtušenko je do početka šezdesetih godina 20. veka već imao nekoliko knjiga poezije koju je predstavljao van zemlje, na Istoku, ali i na Zapadu, gde su u njemu videli buntovnog mladog čoveka, simbol novog lica Sovjetskog Saveza.

Novi duh u poeziji podrazumevao je raskid s rigidnom partijsko-političkom strujom i temama koje su slavile rad i industrijalizaciju zemlje, s ratnom poezijom. Generacija kojoj je pripadala i darovita pesnikinja Bela Ahmadulina, Jevtušenkova prva žena, pisala je popularnu poeziju, dostupnu velikom broju ljudi, koja se bavila aktuelnim temama. Uneli su lirske elemente, ličnost pesnika i savremenog junaka, mladog čoveka umesto heroja.

Nisu zazirali od političke poezije, ali su retko izlazili iz postavljenih okvira, uživajući u ulozi koju im je dodelilo društvo, što pesnik i izdavač Gojko Božović naziva svojevrsnom poetikom prilagođavanja: „Jevtušenko je osudio staljinizam posle Staljinove smrti, kao što su njegove pesme pune osude nepravdi koje se događaju po svetu, izvan sovjetskog društva. Njegova poezija je puna politike, ali nekako je, gotovo uvek, to bila društveno prihvatljiva, nesubverzivna, beskonfliktna politika. Otuda je Jevtušenko i pesnik i simbol svog vremena, a njegove pesme primer žrtve koju su mnogi pisci komunističkog sveta podneli ne bi li opstali i bili prihvaćeni. I zato se Jevtušenkove pesme teško mogu razumeti izvan razumevanja vremena u kojem su nastale.”

Kornelija Ičin, profesor ruske književnosti na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu, govori o Jevtušenku kao o kontroverznoj ličnosti: „S jedne strane, pomerio je granice poezije, vraćajući liriku koja je bila proterana, a s druge strane, bio je deo establišmenta”.

Novi talas u poeziji koji je Jevtušenka gotovo preko noći izbacio na površinu vezao ga je za zvanične književne krugove, zbog čega je izazivao odbojnost kod pesnika poput Ahmatove i Josifa Brodskog.

Savremeni pogled na Jevtušenka u velikoj meri je formiran zahvaljujući Brodskom, koji ga je predstavio kao čoveka režima, bliskog obaveštajnim službama.

U knjizi intervjua „Solomon Volkov, Razgovori s Brodskim”, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Russika”, u prevodu Nede Nikolić Bobić, ruski disident koji je 1972. godine bio prinuđen da napusti Rusiju da bi izbegao zatvor govori na jednom mestu o tome kako se Jevtušenko ponašao pre njegovog progonstva i kasnije, prilikom susreta u Americi, i kako ga je naposletku oklevetao.

Za Jevtušenka je, međutim, u pitanju veliki nesporazum.

Uvek u pravom trenutku na pravom mestu, prisutan na različitim poljima, u vreme perestrojke bio je prvi koji je sastavio antologije ruskih pesnika u kojima su se našli i oni koji su dugo bili zabranjeni.

Pred kraj života voleo je da ističe svoj filmski doprinos. Glumio je u nekoliko sovjetskih filmova i sam režirao dva, a bio je i koscenarista filma o kubanskoj revoluciji, „Soy Cuba” (Ja sam Kuba), Mihajla Kalatozova iz 1964. godine, koji je privukao veliku pažnju kad je nedavno izvučen iz bunkera. Jevtušenko je dobro poznavao Kubu, na kojoj je jedno vreme radio kao dopisnik „Pravde” i družio se s Če Gevarom, Salvadorom Aljendeom i Pablom Nerudom.

Od prvih pesama koje su obeležile generacije sovjetske omladine, poput „Padaju beli snegovi”, „Staljinovi naslednici” ili „Babi jar”, koja je inspirisala Šostakoviča da napiše Trinaestu simfoniju, popularnih „Teče reka, u magli se topi” i „Hoće li Rusi u rat”, do proznih ostvarenja, poput romana „Nemoj da umreš pre smrti”, Jevtušenko je sveprisutan autor u Rusiji, poznat i prevođen širom sveta.