Pobednik
Osvojivši skoro tri petine glasova u prvom krugu predsedničkih izbora, Aleksandar Vučić ostvario je rezultat nezabeležen u poslednjih četvrt veka u Srbiji. Pokazala se ispravnom njegova procena da je za pobedu potrebno da on bude kandidat vladajuće koalicije. Ne zato što je Tomislav Nikolić loš kandidat, već zato što on ne bi pobedio u prvom krugu. Na izbore bi tada izašao i Ivica Dačić i time spustio Nikolića ispod 50 odsto, što bi od gotovog napravilo veresiju.
Zato i opozicija ima pravo da bude razočarana. Nakratko su se ponadali da Nikolić može da postane njihov „najjači adut” u projektu demontaže Vučića. Kada su shvatili da od toga neće biti ništa i da Vučić i Nikolić imaju mnogo više toga što ih spaja, nego što ih razdvaja – već je bilo kasno. U kratkoj, ali efikasnoj kampanji, Vučić im nije ostavio nikakve šanse.
Uzalud su, neki od njih, preksinoć vapili kako su im navodno bila ugrožena prava u kampanji, kako izborni proces nije bio regularan i demokratski. Time su pravdali činjenicu što nisu čestitali pobedniku na više nego ubedljivom rezultatu. Samo je još falilo da neko od njih izjavi kako je Srbija pogrešno glasala, pa da utisak o totalnoj nekompetentnosti bude potpun. Srećom, našli su za shodno, poput Vuka Jeremića, da kažu „Srbijo, hvala”, čak i onim građanima koji nisu za njih dali glas, čime su pokazali razumevanje da za neuspeh nisu krivi birači, nego oni sami.
Brojke pokazuju, takođe, da je Vučić u medijima, čak i u njemu sasvim nenaklonjenim, bio daleko zastupljeniji nego opozicioni kandidati. Ali, pre nego što se izvuče zaključak da je reč o medijskoj blokadi, treba razumeti da glavna tema kampanje nisu bili programi za ekonomski oporavak, ili debata o spoljnopolitičkim ciljevima, već sam Vučić. Na kraju krajeva, novinarima je uvek zanimljivije šta o nekom pitanju misli najmoćniji političar u državi, nego neki opozicioni kandidat.
Ovi izbori pokazali su još nešto – narastajući opozicioni potencijal, posebno u većim gradovima. Tako se ponovo, makar u vidu neformalnog bloka, pojavljuje rezervoar glasova koji je nekada pripadao Demokratskoj stranci. To iznosi oko 800.000, što dobijamo kada saberemo glasove Saše Jankovića, Vuka Jeremića, Saše Radulovića i Nenada Čanka. Broj još više raste kada pridružimo birače Belog Preletačevića i tada dobijamo zbir od oko milion glasova – koliko je osvojio Boris Tadić u prvom krugu 2012. godine.
Sada se postavlja pitanje da li će Janković, kao jedan od najvećih dobitnika izbora, uspeti svoj glasački potencijal u potpunosti da kapitalizuje. Drugim rečima, da li će ga u DS-u prihvatiti kao svog lidera, ili će on ipak krenuti putem formiranja sopstvene partije. Kao i mnogo puta pre, lične sujete, ambicije i frakcionaški sukobi mogu postati granica koja deli gubitnike i pobednike.