ADMIRALI BEZ FLOTE

U najboljoj tradiciji nedoslednosti i cikcak kretanja naspram kosovskog problema, ispada da je ono što je do juče Beogradu bilo apsolutno neprihvatljivo – prekonoć postaje omiljena ponuda.

Radi se o predlogu o podeli Kosova koji ministar inostranih dela otvoreno po svetu brani potrebom „smirivanja situacije“, a admiral bez mora i flote – ministar za KiM – pokušava da upakuje u „funkcionalnu podelu“ vlasti između Srbije i Unmika.

Tako se potvrđuje elementarni zaključak: ukoliko niste imali ozbiljnu viziju ulaska u problem, osuđeni ste da lutate tragajući za strategijom izlaska iz krize. Početna pozicija zakucana formulom „Više od autonomije, manje od nezavisnosti“, sada se pretače u ponude zbog kojih bi neko, koliko juče, bio proglašen za jeretika.

Eksperti su detaljno razmatrali sporazumnu podelu Kosmeta duž Ibra, sa odgovarajućom korekcijom granica, koja je mogla da bude osnov za pravičnu ali ne i savršenu podelu teritorije. Primeri Evrope i Sovjetskog Saveza pokazali su da uspostavljanje države može da prođe mirno – ukoliko za to postoji politička volja. „Od svih loših rešenja, to je najmanje loše“, govorio je koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.

Ali, ako se izuzme izjava tadašnje predsednice Koordinacionog centra za Kosovo, koja se avgusta 2006. načelno složila sa podelom ukoliko se ne nađu druga dugoročna rešenja, niko drugi nije pokazivao spremnost da se prihvati princip etničke teritorijalnosti i pravo druge strane na teritorijalni suverenitet. „Ne možemo i nećemo prihvatiti podelu kao opciju“, govorio je preuzimajući dužnost šesti šef Unmika Joahim Riker.

Ne znači da bi ideja o podeli prošla, ali mislim da je mogla, bez obaveza, da se stavi na sto. Pa da se vidi šta zainteresovani o tome imaju da kažu. Kontakt grupa držala se tri principa – nema menjanja granica, nema povratka na period pre 1999. i nema spajanja sa drugom državom – ali je ponavljala da će prihvatiti svako rešenje s kojim se slože Beograd i Priština. Amerika je ćutala, ali Moskva takođe nije imala ništa protiv. Setimo se generalnog stava Kremlja da je i Rusiji „prihvatljivo svako rešenje statusa pokrajine sa kojim se slože obe strane“.

Zid ćutanja oko ideje podele nakratko je prošlog avgusta probio predstavnik EU izjavom da „posrednička trojka ne isključuje teritorijalnu podelu Kosova“. Svi su se ponovo bacili na analize projekta koji niko zvanično nije hteo, ali se sticao utisak da ga svi priželjkuju. Beograd – da bi spasao šta se spasti može, Priština – da bi bila sigurna u nezavisnost većeg dela teritorije, Vašington – da bi što pre ispunio obećanje Albancima, EU – da bi izbegla podele, Rusija – da ne bi dalje zaoštravala sa Zapadom.

Beograd je ponovo bio protiv: „Ne 15 odsto teritorije, nego ni jedan pedalj“. Priština je ostala nepokolebljiva: „Mislim da takva ideja neće naići na podršku ni od koga u međunarodnoj zajednici“, govorio je Agim Čeku. „Tu mogućnost nije pomenula nijedna strana“, potvrđeno je potom još na početku bečke runde pregovora. Bila je to sasvim retka saglasnost Beograda i Prištine.

Čemu onda aktuelizovanje ideje podele koja je svojevremeno možda mogla da ponudi rešenje, a u ovom trenutku preti izazivanjem nasilja? Ako je pre sedam meseci zvanično rečeno da „Vlada Srbije niti je razmatrala, niti razmatra opciju podele“, otkud plan o „funkcionalnoj razdvojenosti“?

Rekao bih da se radi o poslovičnom nedostatku ideja i predizbornoj iznudici. Sve zvuči veoma neozbiljno. Zašto ideja podele, kao jedna od ideja koja pregovarače ne obavezuje, nije lansirana u vreme kada albanska strana nije mogla stoprocentno da bude sigurna da će dobiti sve? Sve se od tada dramatično promenilo.

Ako Beograd nije spreman da prizna Prištinu, zašto bi Priština priznala Mitrovicu? Ko misli da bi se Hašim Tači saglasio sa predajom Mitrovice ne tražeći „Preševsku dolinu”? Zar nije jasno da preseljenja stanovništva u dogledno vreme nema bez rata i nasilja. Kako to danas da prođe kada tabla sa natpisom „Republika Kosovo” stoji na Merdaru?

Čak i da plan prepun bezbednosnih rizika i funkcioniše, to bi bio tek deo rešenja. Ostaje ključno pitanje šta sa većinom kosovskih Srba koji žive južno od Ibra? Što Srbi sa severa budu samostalniji, pritisak na Srbe sa juga biće veći. Nije čudo da su oni kojih se to najviše tiče, Srbi južno od Ibra, odmah odbacili plan Jeremić–Samardžić koji ne nudi odgovor na pitanje šta uraditi sa Srbima ili Albancima koji odluče da ostanu na „pogrešnoj strani“ granice.

Pošto je propuštena šansa da se o ljudima, manastirima ili rudnicima raspravlja u paketu novih granica, pošto niko više neće razmišljati o fondu za preseljenje, zar nije bolje da Srbi ostanu da žive i na severu i na Kosovskom Pomoravlju?

I dok bezbednost Srba ostaje u isključivoj nadležnosti Kfora, Unmika i Euleksa, ključ nalazim na sasvim drugoj strani – u ekonomiji. Međunarodna zajednica, preciznije onaj njen deo koji je odradio projekat kosovske nezavisnosti, odgovorna je za Albance. Ako se drži slova Ahtisarijevog plana, i te kako je odgovorna i za sve druge. Držim da Srbi ne treba da propuste tu šansu.

S druge strane je Beograd. Ukoliko ne želi nasilje i ukoliko je pripravan da pomogne svojim sunarodnicima, ovdašnja vlast pre svega treba da se angažuje na ekonomskoj pomoći. Što su džepovi puniji, tenzije je manje. To je jedini put da se nadoknade propuštene šanse. Uključujući i onu koja se ticala podele. Tako bi se na dnevnom redu našla pitanja energije, rudnika, poljoprivrede. Sva ona koja su ovih godina simptomatično bila ignorisana.

Tačno je da je Kosovo danas faktički podeljeno, kao što je do juče bila podeljena Srbija, ali institucionalna podela, uveren sam, sada nema šansi. Beograd bi na duži rok mogao da prihvati doskorašnju strategiju kosovskih Albanaca koja se pokazala uspešnom: strpljenje i rad. Treba vremena. SFRJ pa SRJ pa državna zajednica Srbije i Crne Gore pokazale su se kao nefunkcionalne za rešenje kosovskog pitanja. Albanci sa Kosova su sve ove tvorevine doživljavali kao prinudne. Čekali su i dočekali.

Beograd bi mogao da se seti uzdržavanja kosovskih Albanaca dok su Srbi bili rasuti po balkanskim frontovima, na mudro čekanje odgovarajućeg trenutka. To znači – držati se de fakto podele, dok svet ne bude spreman da prihvati realnosti na terenu. Ili dok se Srbija i Kosovo ne približe vratima EU koja neće moći da prođu pre nego što reše pitanje granica. A dotle? Dotle treba slušati šta Srbi južno od Ibra imaju da kažu.