„Bavarska riznica" spas za baletske igrače

Posle deceniju i po pauze Balet Hrvatskog narodnog kazališta iz Zagreba nedavno je gostovao u našoj prestonici zahvaljujući Beogradskom festivalu igre. Ovaj najznačajniji baletski ansambl naših suseda je uvek imao posebno mesto u razvoju hrvatske kulture i povezivao je sa Evropom, a od pre dve i po sezone na njegovom čelu je Leonard Jakovina. Školovao se u Minhenu, a potom bio dugogodišnji priznati igrač i solista Berlinske državne opere. Kada je dobio ponudu da postane umetnički direktor baleta HNK nije se dvoumio, završio je karijeru igrača i okrenuo se ovom ansamblu. Vreme je pokazalo da je to bio pravi potez, jer je hrvatski nacionalni balet krenuo uzlaznom linijom ka kvalitetnijem repertoaru, sa čuvenim gostujućim koreografima. Leonard Jakovina za „Politiku” je govorio i o uspesima, ali i o problemima baletske umetnosti u regionu.

Kako je došlo do toga da završite karijeru igrača i prihvatite mesto direktora Baleta HNK?

Veoma sam zadovoljan svojom prošlošću i onim što sam uspeo da ostvarim kao igrač. Moja karijera u Berlinu trajala je 14 godina. Skroman sam i skromno sam odrastao, a tako su me vaspitavali i roditelji, i cenim sve što se dogodi u životu. Čekao sam strpljivo neke svoje prilike za uloge koje su mi značile i koje mi je direktor Vladimir Malakov u Berlinu poverio. A onda se otvorila prilika, kontaktirao sa intendanticu HNK Dubravku Vrgoč, obrazložio svoje ideje i tako je počela saradnja. Bila je to prekretnica u mom životu. Na vrhuncu igračke karijere u 33. godini života odlučio sam da napustim Berlin, vratim se u Zagreb, ne samo zbog direktorskog mesta, već i zbog činjenice da sam dugo bio daleko od svoje zemlje. Otišao sam u svet sa 15 godina, pokušao da napravim nešto od karijere koja je u našoj profesiji kratka, a nedostajala mi je porodica. Sve te godine ni jedan Božić nisam uspeo da provedem sa svojima.

Kakva je zapravo vaša vizija Baleta HNK? Na čemu ste kao umetnički direktor ansambla insistirali ?

Funkcije mi nikad nisu bile bitne, sebe smatram slugom umetnosti. Moj cilj je da dam sve od sebe, da taj divni ansambl podigne svoj umetnički nivo. Želim da brusim taj brilijant koji zagrebački balet ima, tu mislim na kvalitet kolektiva i individualnost pojedinih plesača.

Od čega ste počeli i šta ste prvo promenili?

Odmah sam otvorio mogućnost igračima koji su bili zapostavljeni ili nisu imali dovoljno poverenja u sebe. Cilj je bio njih podupreti. Tako je bilo i u mojoj karijeri. Vladimir Malakov je prepoznao moj rad i meni i mladim igračima pružio je priliku da budemo solisti. Drugo, omogućio sam ansamblu rad sa vrhunskim koreografima. Tako je Vasilij Medvedev postavio svoje viđenje „Bajadere”, Mirko Šparenblek je odradio „Fausta” kao reprodukciju njegovog prvog „Fausta”, kojeg je napravio davno. Dali smo priliku domaćim koreografima, poput Staše Zurovca koji je napravio „Modrobradog”, Leo Mujić je uradio „Anu Karenjinu”, a sada priprema „Glembajeve”. Kad je reč o klasičnom repertoaru, doveo sam Patrisa Barta koji je postavio „Romea i Juliju”. Vladimir Malakov, moj nekadašnji direktor, pomogao mi je ponovo tako što je postavio svoje viđenje „Labudovoj jezera”. Tako je bilo sa Đorđom Madijom koga sam doveo da uradi „Petra Pana” na muziku našeg kompozitora Bruna Bjelinskog. Znao sam da na repertoaru obavezno moramo imati nešto za decu. Već razmišljam da još nešto ostvarimo za najmlađe jer se to pokazalo kao apsolutni uspeh. Mi imamo deset predstava „Petra Pana” unapred rasprodatih. Sva izvođenja „Labudovog jezera” su nam takođe rasprodata.

Kad je reč o gostovanjima i to se promenilo?

Od kada sam došao u Zagreb gostovali smo u Splitu, Rijeci, u Mariboru, Beogradu, ići ćemo i u Sankt Peterburg, posle više od deset godina odlazimo na Dubrovačke letnje igre sa „Labudovim jezerom”.

Sa kakvim problemima ste se susreli? Eto, mi ovde imamo problem penzionisanja baletskih igrača. Kako je kod vas, a kako u Rusiji, Velikoj Britaniji ili Nemačkoj, gde ste igrali?

U čitavom našem regionu je slično, baš kao kod vas. Recimo u Pariskoj operi se igra do 42. godine starosti, 15 godina staža moraš ostvariti da bi otišao u penziju. U Rusiji je 42 ili 45 godina starosti, u Britaniji, takođe. U Nemačkoj vi možete u jednom pozorištu biti maksimalno 14 godina, a Nemci imaju model, program za plesače koji se zove „Bavarska riznica” u okviru kog kad počnete da igrate od svoje bruto plate, pored ulaganja u državnu penziju, ulažete i u „Bavarsku riznicu”, kao neku vrstu penzije i morate je do 41. godine života uzeti. Dakle, primorani ste da u 41. kažete zbogom aktivnoj karijeri. Ako to ne napravite, ta penzija se spaja sa državnom i ne možete je uzeti do 67. godine života. Plesači onda stanu sa karijerom oko 40. i koriste novac iz „Bavarske riznice” da se prekvalifikuju za druga zanimanja.

Kada bi vas neko iz vašeg ministarstva kulture upitao da predložite koji model bi bio dobar za igrače, šta bi ste odgovorili?

Mogu da kažem kako je u inostranstvu gde sam igrao. Mislim da moramo stvoriti svoj model, ali ja ne baratam informacijama šta država može i na koji način, i to ministarstvo mora da odluči. Ispričao sam svoje iskustvo, a ostalo je na njima.