Sahara – od savane do pustinje

Do pre „samo” 11.000 godina pustinja je bila savana – zelena, bogata vegetacijom, vodom, divljim životinjama i dom lovcima sakupljačima. „Dokaz” za to je uklesan u stene, samo treba znati gde tražiti.

Pre 8.000 godina teren je počeo da se menja da bi postao ono što je danas – pesak.

Ovaj prelaz nastao je zbog promene smera ose rotacije Zemlje, koji je, kako je zaključio naš matematičar, astronom, klimatolog i geofizičar Milutin Milanković (1879–1958), značajan za klimu. Reč je o precesiji, ciklusu koji se ponavlja na svakih 23.000 godina.

Razlog postojanja „zelene Sahare” je bilo to što je severna hemisfera tokom leta bila bliža Suncu i ojačan zapadnoafrički monsun bi „izručio” obilne padavine na sever afričkog kontinenta. Promenom smera ose rotacije Zemlje, severna hemisfera je postala dalja, zapadnoafrički monsun slabiji i količina padavina sve manja.

Američki profesor arheologije Dejvid Vrajt sa Univerziteta u Seulu izneo je, međutim, smelu hipotezu da je u „transformaciju” bio uključen i ljudski faktor: „Smatram da je čovek samo ubrzao proces desertifikacije (opustinjavanja) Sahare uz prirodne klimatske faktore koji su uveliko bili u toku.”

„Utvrđeno je da su neolitski ljudi u istočnoj Aziji, na primer, Evropi, Severnoj Americi i Novom Zelandu toliko promenili pejzaž da su monsuni ’prestali’ da prodiru u unutrašnjost kopna”, izjavio je Vrajt dodajući da veruje da se sličan „scenario” odigrao i u Sahari.

Da bi testirao hipotezu, Vrajt je pregledao arheološke nalaze o pojavi stočarstva u saharskom podneblju i uporedio ih sa nalazima koji dokumentuju raširenost šipražja, pokazatelja ekološkog prelaza ka pustinji.

Rezultati su samo potvrdili njegove pretpostavke: pre oko 8.000 godina, otprilike u isto vreme kada se širi vegetacija šipražja, u podneblju oko reke Nil pojavile su se zajednice ljudi koje su se bavile stočarstvom i širile su se ka zapadu.

Sve veće oslanjanje na poljoprivredu je imalo velikog uticaja na ekologiju regiona. Kako se vegetacija smanjivala s pojavom stočarstva, tako se albedo (mera koja pokazuje koliko se svetlosti reflektuje s površine nekog tela) zemlje povećao, što je uticalo na atmosferske uslove u dovoljnoj meri da se količina padavina smanji, vegetacija potpuno nestane i nastavi opustinjavanje.

„Ovo je grub, da kažemo, nacrt. Mnogo informacija ’leži’ ispod površine. Jezera koja su postojala tokom ’zelene Sahare’ mogu da pruže mnogo informacija o promeni vegetacije. Stoga moramo da probijemo njihova korita i prikupimo podatke. Ne smemo, pri tome, da zanemarimo ni arheološke nalaze. Tek tada možemo da objasnimo šta su, zapravo, ljudi tu radili”, istakao je Vrajt.