Mala Krsna i Velika Plana u Torontu

Sećate se mog Markonija? Zove baš na „Femili dej” i kaže: Čujem brate, patiš se sa uvodom za tvoj „Rečnik”. Stavi mene u uvod, šta fali?

Ali imam uslov – moraš napisati Markonijev uvod.

Može, kažem. Evo ti uvod:

 

MARKONIJEV UVOD (KAKO UPAMTITI REČI)

Zahvaljujući odluci većine od 51 odsto mog druga, što je sasvim dovoljno za odlučivanje i u velikim kompanijama, dobio sam ovaj uvod. Čitajući komentare kako je sve ovo što se piše „čista zezancija”, ne bih se složio sa tom konstatacijom, nisam konformista.

Ali se slažem da je život ponekad takav. Evo.

Moj primer. Ko nije čuo za Malu Krsnu i Veliku Planu? Koliko mojih „Malih Krsni – Velikih Plana” stane u Toronto?

Koliko ja moram da prođem Malih Krsni i Velikih Plana do Oukvila, tim vozom. Kad idem na posao, mislim na srpskom – „idem na voz”.

Kad se vraćam sa posla, mislim na engleskom – „uzeću voz – tejk a trejn”. I još ga ne zovu voz, već „go-trejn”!

A u meni klopara tejketrejn, klopara tejketrejn i kad stignem kući, i dok se tuširam i dok sedam za sto za večeru. Opusti se, bre, mislim dok ispijam pivo sa penom.

Šta sve Englezi neće smisliti tim jezičkim pakostima. Kao ona reklama na auto-putu Gardiner, „Don’t-Drink-And-Drive”.

Znate li etimologiju (čuj mene: etimologija), poreklo, koren te reči? Vuče koren od onog našeg – „Ne pij kad voziš”.

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da nikad nisam vozio pijan, jer sam u takvim situacijama izlazio iz kafane, sa teškim simptomima demencije.

Ta demencija me je dovodila ponekad neugodnu situaciju, da priznam.

Pa sada ja radim ovako, pišem sve to kao jednu reč, „dontdrinkenddrajv”.

Onda zažmurim i povežem je sa nekom slikom koja će niotkuda iskočiti preda mnom kad god i pomislim na tu reč.

Zamislim je, na primer, kao – pendrek: No, no, „dontdrinkenddrajv“!

Tako je i sa „tejketrejn, tejketrejn“, kad god pomislim na moju Malu Krsnu i Veliku Planu.

Toliko od uvodničara. I javi se, brate, akotineštobudetrebalo.

 

CANADA LIFE BUILDING

Na vrhu jedne od najviših zgrada – „Kanada lajf bilding”, svetionik, svetlosni barometar. Večeras, beskućnici, očekuju neku drugu boju svetla.

Ali svetlost je bele boje. Klizi nadole kao lift staklenih zidova. Oni koji je vide, znaju: biće hladnije i biće snega tokom noći.

Znaju, bez kablovske televizije, mobilnih telefona ili interneta.

 

OLD TOWN – STARI GRAD

Oblaci probodeni vrhovima grada ispustiše kišu. Ogledali se neko vreme u uličnim baricama. U njima su i boje cigle Old tauna u nijansama crvene.

Stadoh bosih nogu, u jednu, sa mrljom duginih boja. Uznemirih obrise grada kog se sećam. Čujem kako klizi zvuk tramvajskih šina, dole, na Bulevaru, kod Crkve Svetog Marka.

U tramvaju sam, pola veka kasnije. Ovde, u King ulici, u Old taunu. Kroz prozor ugledah bosonogog dečaka. Gacka u lokvici sa mrljom duginih boja. Vazduh se napunio ozonom.

 

ALARM

Alarm se upalio jutros u šest.

Probudio me, a nije bilo razloga za tako nešto. Samo je bio ljubomoran jer danas nisam išla u školu. Takvi su alarmi. Mislim, kao moje drugarice, ponekad, je li tako, deka?

 

FOG – MAGLA

Nedeljno jutro. Ulicama se valjaju slojevi magle. Jedine boje su boje rotacionih svetala ambulantnih, policijskih i vatrogasnih kola, na parkingu ispred zgrade.

Žutom policijskom trakom ograđen je ulaz i deo zgrade.

Na trotoaru, pokriveno telo crnom vrećom.

Dan ranije, kažu, žena je uplatila kiriju za sledeći mesec i zalila cveće na balkonu. Policija je na njenom stolu našla oproštajno pismo. Kada je telo odneseno, i kad je uklonjena žuta policijska traka, i kad je trotoar opran mlazevima vode, na parkingu više nije bilo magle.

Neko je, istog popodneva, upalio sveću i položio buket cveća uz trotoar.

Desetak buketa cveća ležalo još nekoliko dana. Većina stanara nije ništa znala o događaju. Ni sam pad, sa sedmog sprata, nije ostavio nikakvog vidljivog traga.

 

THE CLOCK – SAT

Sat je na zidu zgrade, na severozapadnom uglu, Ulica Dandas i Brodvju. Kao da meri dužinu dramatičnog odbrojavanja čekanja pred semaforom.

Kao da umesto tik-tak, otkucava: „Čuvajte-se-da-vas-ne-pregazi-vreme“.

 

MY FATHER'S STREET – ULICA MOG OCA

Dok sam se pripremao da sprejom preprskam deo naziva Ulice McMillan, ono „Mak” i ostavim samo jedno „l”, kako bi moj otac Milan dobio ulicu sa njegovim imenom, rekoše mi da to nije potrebno, te da već postoji jedna sasvim mala ulica sa tim imenom, i da, ako tako želim, mogu je posvetiti mom ocu.

Ovu vest je ubrzo, u svojoj rubrici „Nezanimljive zanimljivosti”, preneo „Toronto lajthaus”. Prvi komentar je bio: „Zahvaljujući ulici vašeg oca, ponosna sam na moje ime Milana, koje sam dobila po bratu mamine školske drugarice.”  Desetina njih je izrazila nameru da u toj ulici kupi kuću.

Nekoliko meseci kasnije, sestre MakMilan, iz „Real nekretnine” izvestile su o enormnom rastu cena nekretnina u toj ulici. Možda i one posvete ulicu MakMilan u čast njihovog pradede.

 

CLOUDS – OBLACI

Bič vetra saterao je stado oblaka nad jezero. Kada je pala noć, tamo su prenoćili. Pre sunca su otišli na ispašu. Nad jezerom je ostalo nebo u boji vode.

THREE FRIENDS – TRI PRIJATELjA

Tri prijatelja su za šankom, uz prozor, kafea „Starbaks”. Gledaju u bleštavu svetlost crveno-belog svetionika. Skoro četvrt veka da se nisu videli.

Nad njima lebde pitanja: „Šta je bilo sa, sećaš se, kako je, gde je...” A onda, fragmentima sećanja sastavljaju likove, koji se sada sa njima smeju, šale, pričaju ili ćute o tragičnoj sudbini. Zasigurno su mnogo bučniji od ostalih.

Tihi razgovori oko njih jedva da prelaze ivicu stola. Većina ih je zauzeta razlozima zbog kojih su tu. U kafeu, tog popodneva, dva vremenska toka teku u suprotnim pravcima.

Oni ustaju i odlaze, kejom prema marini i jezeru zaleđenih rubova. Odavno su nestali kanui brezovih kora, „Čipeva” Indijanaca. Nema ni jahti, ni jedrilica u marini. Samo je jato galebova, zakratko, kružilo iznad.

„Svako ima svoj brod, reče jedan od njih, zagledan u tanker „Ridžtaun” –lukobran u luci na ušću reke Kredit u jezero.

 

LESLIE STREET SPIT

Kao da se ulica Lesli slila u jezero nasipanjem nanosa, iz ušća obližnje reke Don. Usko, dugačko poluostrvo u bojama divljine, usred grada.

Mirišu vode Velikih jezera.

Struji tišina u šipražju, stablima pamuka i breza. Lebdi ka visokom srcu grada, u daljini.

 

PROJECT – PROJEKT

Ah, moram da završim neki prodžekt, kaže mi kćer. (Zamišljam: Projektni biro, crtaće table.)

Veliki prodžekt, dopunjuje. (Zamišljam još: Celu noć nad crtežima, na crtaćem stolu šoljice za kafu a u tacni opušci cigareta.)

Imaš li neki plan za danas, tatan? (Zamišljam: Nemam plan, nemam čak ni idejno rešenje.)

Nemam puno vremena, hoćeš li da mi nešto pomogneš, dodaje. (Zamišljam: Kopiranje, pakovanje projekata.)

Možeš li da pokupiš unuku posle škole... Mogu, naravno, kažem. (Zamišljam: Škola se završava u tri i petnaest, ali tamo da sam svakako pre tri i petnaest. Unuka trči, obavija ruke oko mog vrata, dižem je visoko, okrećem je oko sebe. Nema potrebe da kaže, ovo je moj deka, vidi se to po godinama.)

Pa onda, hvala ti tatan, vidimo se kasnije. 

Zadovoljan sam mojim učestvovanjem u prodžektu. Ne mogu baš da kažem da sam srećan. Mogu da kažem da sam veoma srećan.

(Znam da prodžekt nije samo projekat kakav zamišljam. Zabavnije mi je da tako mislim.)

SELFI

Selfi u staklenom liftu ili sa staklenog poda na 342. metru CN tauera?

Zamisli selfi na toj visini?

Ali onda bih svojom kriškom osmeha prekrio najlepše delove grada. Čak se ne bi ni primetilo da sam na staklenom podu, da sam skoro umro od straha, na 342. metru CN tauera Jer se užasno plašim visine. Jer patim od akrofobije. Ne, ne idem gore. Neki čovek, dok sam izgovarao „čiz”, slikao me je sa CN tauerom u pozadini. Tako je ugodnije.

 

SKYPE

Mislam, deka... Mislim, ispravih je. Da, mislim, deka, ja sam mnogo srećna.

Zašto?, upitam. Puno dece vidi svog grandpa samo na skajpu. Ja tebe mogu da vidim svaki dan, rajt? U pravu si. Mislam, rekoh, oboje smo srećni.

I možemo da se smejemo i kad i ja kažem „mislam“.

 

Miodrag Topić, Toronto