A onda su došli po novinare

Vest o udaru američkih raketa na vojnu bazu sirijskog režima zatekla me na Svetskoj novinarskoj konferenciji u Seulu, godišnjem okupljanju koje korejske kolege organizuju za novinare iz pedesetak zemalja sveta.

Jedna od glavnih tema ovogodišnje diskusije bila je uloga medija u okolnostima u kojima se politički pejzaž planete drastično menja, a opasnosti od terorizma i novog globalnog konflikta odavno nisu izgledali zlokobnije.

Lako smo se složili da nema odstupanja od osnovne maksime naše profesije da su samo činjenice svete, a komentari slobodni. To je ono što novinari mogu. Kad su prvi „tomahavci” pali na aerodrom „Šairat” nije bilo boljeg krunskog dokaza da je to, zapravo, jedino što medijski radnici – moraju.

PREDISTORIJA GREŠAKA: Za masakr sirijskih civila koji je isprovocirao angažovanje Vašingtona, sada niko preterano ne haje. Igra je preseljena na nivo visoke politike, a užasna smrt žena i dece poslužila je samo kao još jedan bljesak u sirijskoj tragediji, dovoljno krvav da privuče globalnu pažnju, a opet dovoljno kratkotrajan da ga brzo zatrpaju drugi događaji. Mrtva tela su i jedina činjenica oko koje nema spora. Ko je upotrebio sarin zasad nema konsenzusa.

Istorija nas uči da je dugoročno opasno primeniti silu na osnovu pogrešnih premisa. Dovoljno je samo setiti se Iraka.

Ovih dana nas je glavni vojni komentator „Njujork tajmsa” izveštavao o najnovijim događajima u Siriji, istina mnogo opreznije nego kada je sa stranica najuticajnijeg svetskog lista svojevremeno pomogao da se zahukta histerija koja je prethodila invaziji na Irak 2003.

Ne mislim da je Majkl Gordon tada namerno omogućio Diku Čejniju da se u televizijskim emisijama poziva na pisanje „Njujork tajmsa” i zastrašuje Amerikance pričama o Armagedonu koji će, sasvim izvesno, nastupiti ukoliko Sadam ne bude zaustavljen.

I sam je postao žrtva sopstvene želje da poveruje u „činjenice” koje su prijale njegovim ušima. Zavodljivi šapat „disidenata” sa terena učvrstio ga je u nakani da uradi ono što je mislio da je najbolje.

Famu koju su podigle lažne procene da Bagdad samo što nije aktivirao oružje za masovno uništenje, i čiji će nas „oblak u obliku pečurke” sve progutati, nisu uspela da obuzdaju ni pisanja istog tog Gordona u istom tom „Njujork tajmsu” kada je shvatio da je iskorišćen.

Novine za koje piše jesu velike između ostalog i zbog toga što neke svoje velike greške ne kriju. U antologijskom pismu čitaocima, koje je i svojevrsna mea culpa redakcije „Tajmsa” za izveštavanje koje je prethodilo iračkoj klanici, urednici su naročito apostrofirali važnost tih malih, dosadnih činjenica i njihovog neprestanog ponavljanja.

„Neki kritičari našeg izveštavanja tadašnjih prilika krivicu su svaljivali na individualne izveštače. Istraživanje koje smo sproveli pokazuje da je problem ipak bio mnogo komplikovaniji.

Urednici na nekoliko nivoa, čiji je posao bio da stalno preispituju reportere i insistiraju sa više sumnjičavosti, bili su verovatno previše fokusirani samo na to da donesu ekskluzivu. Iskazi iračkih dezertera nisu uvek stavljani u kontekst njihove snažne želje za zbacivanjem Sadama Huseina.”

NAŠE I VAŠE ČINjENICE: Ako neko misli da je javno polaganje računa čitaocima mala stvar, nek slobodno zaviri na drugu stranu političkog spektra. I Asadov režim i njegovi zaštitnici u Teheranu i Moskvi, prave računicu kako da u krvavom konfliktu naplate svoj ceh.

Ruska mantra o Asadu kao legalnom vladaru Sirije podjednako je deplasirana kao užasavanje njihovih zapadnih kolega nad nedaćama naroda čijim izbeglicama nastoje da ispred nosa zalupe vrata svojih domova. Nevolja je, međutim, što novinarska oštrica koja je na Zapadu često oštra prema vlastima, sve više tupi kako se geografski seli u regione sa deficitom demokratije i suficitom jakih vođa.

Teško je zamisliti neki vodeći nacionalni list u Rusiji ili recimo Turskoj kako kritički preispituje odluke Vladimira Putina ili Redžepa Tajipa Erdogana. A vlast ako je neograničena u sebi neumitno nosi seme sopstvene propasti.

GDE SMO TU MI: I zato je u najmanju ruku degutantno klicanje američkih novinara Trampu zato što je poslao projektile na Siriju.

Duhovita opaska novinara Džeremija Skejhila da sladostrašće sa kojim je je njegov kolega Farid Zakarija dočekao novu „humanitarnu intervenciju” liči na želju za vođenjem ljubavi sa projektilom mogla bi doslovce da se primeni i na ruske propagandiste.

Linija između borbenih kremaljskih pi-arova i urednika medija koje kontrolišu odavno je izbledela pa oduševljenje sa kojim se kliče svakom Putinovom koraku često prevazilazi meru dobrog ukusa.

A šta ćemo sa nama, novinarima? Ako pristanemo da nas guraju u koševe „nas” i „njih”, Istoka i Zapada, levice i desnice, ako pristanemo da činjenice slažemo tako da odgovaraju „našoj istini” – onda se istorija zaista ponavlja kao farsa. Nekadašnji društveno-politički radnici kao da nikad nisu bili življi.