Marke u čast glumaca

U poslednjih 14 godina redovno se objavljuju marke posvećene velikanima srpske dramske umetnosti. Žanka Stokić, Ljubinka Bobić, Dobrica Milutinović, Rahela Ferari, Mija Aleksić, Miodrag Petrović Čkalja, Zoran Radmilović, Danilo Bata Stojković, Ljuba Tadić, Neda Spasojević, Miloš Žutić, Pavle Vujisić, Rade Marković, Petar Kralj, Soja Jovanović, Bojan Stupica i Mira Trailović neke su od legendi čiji su se portreti našli na markama.

Uz Mariju Crnobori, Đuzu Stojiljkovića, Dragana Nikolića i Boru Todorovića u ovogodišnjem izdanju čast je odata i Ružici Sokić, Oliveri Marković, Bekimu Fehmijuu i Nikoli Simiću.

Ružica Sokić je rođena je u Beogradu 14. decembra 1934. Nakon diplomiranja na Pozorišnoj akademiji 1958, bila je član Savremenog pozorišta, odakle je prešla u Atelje 212. U ostvarivanje likova unosila je složenu i protivurečnu meru gradskog i periferijskog (provincijalnog).

Podarila je više od 200 pozorišnih uloga, igrala je i u više od 100 televizijskih komedija, drama, serija. Dobila je mnogo nagrada, među kojima su dve Sterijine, dve Zlatne arene u Puli, Sedmojulska, nagrada „Žanka Stokić”, Dobričin prsten, „Pavle Vujisić”. Knjigu „Strast za letenjem” objavila je 2010. godine. Umrla je u Beogradu tri godine kasnije.

Njena koleginica Olivera Marković, rođena je u Beogradu, 3. maja 1925. Za vreme okupacije, sa vršnjacima, među kojima je bio i Rade Marković, na Kolarcu i u privatnom stanu izvodili su razne komade. Studirala je na Pozorišnoj akademiji i bila prva generacija profesora Mate Miloševića. U pozorištu je ostvarila više od 150 uloga. Snimila je 63 filma, više od 80 radio i TV ostvarenja. Dobila je dve pulske Zlatne arene, Oktobarsku nagradu grada Beograda, Sedmojulsku nagradu za najznačajnija dostignuća, Dobričin prsten. Umrla je u Beogradu 2. jula 2011.

Godinu dana ranije, po sopstvenoj odluci, Bekim Fehmiju nas je napustio. Nakon završene gimnazije u Prizrenu, završio je Pozorišnu akademiju u Beogradu, u klasi istog profesora – Mate Miloševića.

Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Već kao početnik skrenuo je pažnju na sebe izuzetnim talentom i radom. Za ulogu es-es oficira u „Zatočenicima” Žan-Pol Sartr mu šalje čestitke. Kao Beli Bora iz filma „Skupljači perja” 1967. prošetao je crvenim tepihom u Kanu, a ta uloga otvorila mu je vrata internacionalne karijere i donela rolu u italijanskoj seriji „Odisej”. Igrao je i u domaćim filmovima: „Put”, „Tople godine”, „Specijalno vaspitanje”… Takođe je laureat brojnih nagrada : dve Zlatne arene u Puli, Car Konstantin, Ćele-kula, Bergamo – najbolji glumac...

Nikola Simić je rođen u Beogradu 18. maja 1934. Nakon završetka Akademije za pozorište, film, radio i televiziju primljen je u Jugoslovensko dramsko pozorište, na čijoj sceni je ostvario mnoge uloge iz komičnog i dramskog repertoara. Govorilo se da je „Nikola naš Čaplin”. Ostaće upamćen po maestralnoj ulozi u predstavi „Buba u uhu”, koja je za 43 godine imala više od 2.000 izvođenja, što je zabeleženo i u Ginisovoj knjizi rekorda. Suvereno je vladao scenom. Od njega su učili i glumci i reditelji, a i publika. Pozajmljivao je glas junacima crtanih filmova: Dušku Dugoušku, Nindža kornjačama, Štrumpfovima. Nagrađen je brojnim glumačkim nagradama. Umro je u Beogradu, 9. septembra 2014.