Pred božjim sudom i istinom

Sa crno-belim filmom „Raj” rusko-nemačke koprodukcije, vizuelne snage koja rame uz rame stoji sa snagom filmske priče o holokaustu, ruski reditelj Andrej Končalovski je samo potvrdio zašto je majstor filmske režije i zašto mu je upravo za to majstorstvo pripao jesenas „Srebrni lav” na 73. Venecijanskom festivalu.

 Holokaustu kao večnoj temi Končalovski je kao reditelj, scenarista i producent pristupio na misaono originalni način. Služeći se estetikom i stilom Robera Bresona – naročito njegovom tehnikom „glumac–model”, delimično i ruskih filmskih klasika, poigravajući se s kombinacijom 35-milimertarske i 16-milimetarske trake, u četvrtastom crno-belom kadru, iz rotirajuće perspektive i u vizuelnoj atmosferi koja odgovara periodu 1941–1944. (izvanredni doprinosi direktora fotografije Aleksandra Simonova), Končalovski na nemačkom, ruskom i francuskom jeziku pripoveda o jednom od najstrašnijih trenutaka u istoriji naših generacija. O usponu nacističke stranke i istrebljenju miliona Jevreja i svih drugih koji se nisu uklapali u nacistički ideal „savršenog nemačkog raja” na zemlji.

 Slika taj „raj” kao odraz dvadesetog veka ispunjenog velikim iluzijama koji je sahranjen u ruševinama. Tako vispreno podseća na činjenicu da je čovečanstvo sposobno za zlo i jasno ukazuje da se to ne odnosi samo na prošlost, već da ista vrsta radikalnog i mrziteljskog razmišljanja preti i danas da ugrozi živote i bezbednost mnogih širom sveta.

 Končalovski sve to čini kroz priču o tri osobe: ruskoj aristokratkinji i imigrantkinji Olgi (Julija Visockaja), urednici „Voga” i članici francuskog pokreta otpora uhapšenoj u Parizu zbog sakrivanja jevrejske dece, nemačkom kolaboracionisti Žilu (Filip Diksne), francuskom isledniku kojem je dodeljen Olgin slučaj što se završava njenim slanjem u koncentracioni logor i o visokom SS oficiru Helmutu (Kristijan Klaus), pripadniku nemačke intelektualne elite što obožava Čehova, zaduženom za kontrolu kolega oficira u logoru koji je jednom davno, dok su se družili u Toskani, bio zaljubljen u Olgu.

 Sve troje svojih junaka Končalovski je stavio pred božji sud, gde ih je potpuno ogolio i kao likove do detalja razradio i motivisao. Nijedno od njih troje nije anđeo. To su ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, slabostima, nesigurnostima, ličnom istorijom i životnim zabludama. Ima među njima mnogo sličnosti. Možda najviše zbog gotovo istovetnog poimanja „zemaljskog raja” (bez Jevreja).

 Međutim, odlazak u nebeski raj bog će dozvoliti samo Ruskinji Olgi. I to je ono što u ovom trenutku može da „žulja” i francusku i nemačku publiku, pa i anglosaksonsku po kojoj je redov Rajan najveći i najvažniji osloboditelj Evrope od nacističkih zala.

 Sa stanovišta suočavanja sa zajedničkom evropskom istorijom i prošlošću ovo je žestok film koji hvata za gušu. Sa stanovišta evropske današnjice „Raj” je opominjući film, koji jasno kaže da se aktuelnoj retorici mržnje može suprotstaviti jedino korišćenjem snage ljubavi, željom da se pobedi zlo i znanjem da se ono što je jednom bilo moguće da se desi može ponoviti u bilo kojem trenutku. Opasnost je u nespremnosti da se zna, u nagonu da se zaboravi i u neverici da se sve ovo (holokaust) stvarno desilo, podseća u filmu Končalovski na reči nemačkog filozofa Karla Jaspersa. Izuzetan film! Nepravedno skrajnut u srpskim bioskopima.