Hoće li Junker obući crninu

Bauk nesistemskih političara kruži Evropom. Demokratija nije više zaglavljena u dosadnoj rutini, a izbori su poprimili svojstva „festivala demokratije”, kako je turski premijer Binali Jildrim posle pokušaja vojnog puča nazvao obračun vlasti sa svima na koje je pala sumnja da su, makar, dobijali novac ili se školovali o trošku neprijatelja Turske.

Posle neočekivane pobede Donalda Trampa za izbore u evropskim prestonicama, i vlast i opozicija pripremaju se i po godinu dana unapred. Poučeni promašajima izbornih anketa, markentiški timovi deluju preventivno uzimajući kao konstantu da je narod dovoljno „odlepljen” da može da, uprkos precizno upakovanim porukama, ustane na levu ili desnu nogu i nečim izazvan, glasa emotivno. A mnogo je takvih podsticaja. I malo sve to ima veze sa ruskim hakerima. Ali je razumljivo da je za vlastiti neuspeh lakše okriviti drugoga, nego reći da je narod nezahvalan ili glup jer ne ceni vlastitu dobrobit od aktuelne vlasti.

ŠTA JE DANAS UMERENO: Beznadežno je pomešano levo i desno, olako se koriste termini ekstremno i umereno, a često i namerno mešaju, i malo ko bi stavio ruku u vatru dok vam objašnjava šta je krajnje levo a šta ekstremno desno i gde su na toj liniji trockizam ili konzervativizam. Eto, i sada se mnogi neće saglasiti da li se populizmom zove sve ono što zaista dopire do naroda ili sve ono što pogađa dobro plaćenu „nadnacionalnu” političku elitu. Da li bolje „radi” levi ili desni populizam? I ko onda brani toj sistemskoj eliti da koristi populizam? Da li je razlog to što komesare ne bira narod?

Nije čudo što je cela Evropa u paranoji od nesistemskih političara, od svih onih koji razbijaju postojeće okvire, bilo da su se, poput Viktora Orbana, odmetnuli od vlastite podobnosti, shvativši da se izbori dobijaju kod kuće a ne u Briselu. Bilo da poput Erdogana, Kačinjskog, Putina ili Zemana gaje imidž neprskanih voćki, ali ne stoje na polici sa natpisom „eko frendli”.

Zato je, na primer, u Mađarskoj već pokrenuta kampanja za promenu izbornog sistema, kako se ne bi dogodilo da Fides i iduće godine u parlamentu dobije dvotrećinsku većinu.

NESISTEMSKI KLIPOVI: Tako se i Francuzima dogodilo da od četiri izgledna kandidata za drugi krug predsedničkih izbora imaju tri nesistemska: Marin Le Pen, Fransoa Fijona i Žan Lik Melanšona. Ono pred čime su snažno zatvorili vrata počelo je da im niče ispod stola u kući. Za razliku od bankara bez političke ideologije Emanuela Makrona, svi oni glasačima nude vraćanje nacionalnom: povlačenje iz EU, NATO-a, evrozone, beg od globalizacije i sistema. A francuski predsednički izbori su, kao i budući parlamentarni nemački – pitanje političke budućnosti EU.

Opasnost je velika, pa se briselski politički i finansijski krem već odavno izjasnio. Žan-Klod Junker je još krajem prošle godine, odgovarajući nevoljno na pitanje šta će uraditi ako na izborima pobedi Marin Le Pen, rekao da će – obući crninu.

Ako bi, kojim slučajem i pobedila Le Penova, šta bi se dogodilo sa evropskim projektom? Osim što bi u kvartu sa briselskim institucijama zaista nosili crninu (kao i u nekim prestonicama članica), čekajući ishod referenduma o izlasku Francuske iz EU i evrozone, svakako bi gledali da se preorijentišu na jedini preostali stub – Nemačku. Hvatanje brzine sa Nemačkom značilo bi ulazak u najuži krug EU i kakav-takav opstanak.

ZLATNI PADOBRAN Zato nije čudo što Junker nije mogao da smisli bolji odgovor nego da bi, u slučaju koji se verovatno neće dogoditi, pao u žalost. U Briselu od 11 kandidata za sto mogu da sednu sa trojicom, a jednog smatraju nepodnošljivim. U Nemačkoj gotovo identično gledaju na francuske kandidate. Nije ni čudo, kada barem dva moguća kandidata za drugi krug izbora, 7. maja, na Berlin gledaju kao na kugu.

Sistemski političari su u svakoj zemlji kao „zlatni padobran” za menadžere: oni su rešenje za elitu, ali ne i za ogromnu većinu sve siromašnijih i uplašenijih građana. Zato zabrinuti finansijski eksperti već mesecima proučavaju francuski ustav i zakone, i razrađuju plan kako da, u slučaju nužde, kao što je bilo potrebno u SAD, pokrenu „duboku državu”.

Zato se Makron i pojavio baš u trenutku kada su Fijona zatrpavali lavinom po meri šivenih odela od najfinijih materijala i najskupocenijih švajcarskih satova na koje je, ispostavilo se, zaista slab. A dobio je Makron i pokret, specijalno napravljen za ove izbore. Neizvesnost je ipak velika, jer se nekoliko dana pred izbore procenjivalo da je još uvek oko jedna četvrtina glasača neodlučna. S druge strane, predsednički izbori u Francuskoj se održavaju u vreme vanrednog stanja, uvedenog pre više od dve godine, uz ponovljene napade na predstavnike bezbednosti. Možda bi to mogao da bude emotivni okidač.