O ćutanju ili – ne diram te, ne diraj me

Iako se društvo u velikoj meri raspada i degeneriše, iako patološke pojave bujaju i dobijaju na snazi i učestalosti, iako se moralni i kulturni raspad društva podstiče sa raznih strana, u Srbiji kao da postoji zavera ćutanja. Godinama već ćute i oni koji to nikako ne bi smeli. Teško je poverovati da Srpska pravoslavna crkva ne vidi strašne društvene anomalije, ali se čini i da joj ne smetaju previše. Tako bar proističe iz (ne)istupanja najviših crkvenih velikodostojnika, kao i iz rutiniranih poslanica koje se šalju u etar povodom najvećih hrišćanskih praznika.

SPC je odvojena od države, ali nije odvojena od društva. Carstvo Hristovo nije od ovoga sveta, ali Crkva živi u ovom svetu i brine o dušama ovde, a ne tamo. Crkva se ne može i ne sme baviti politikom, ali bi se morala glasno i nedvosmisleno izjašnjavati o pojavama koje ugrožavaju duhovni i kulturni prostor.

Može biti da je ćutanje Crkve odraz mudrosti, vekovnog iskustva i drugačijeg poimanja vremena i istorije. Može biti da Crkva vidi dalje i bolje no što vide drugi. Može biti… A može biti i da je ovde reč o obliku eskapizma i oportunog nezameranja državi i različitim centrima moći.

Poslovni konsultant

www.nkatic.wordpress.com

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU