Pustiš ubicu, okrečiš spomenik…

Ra­no ju­tro u zoo-vr­tu, eks­kur­zi­je, hi­lja­de ma­li­ša­na, maj­ke sa de­com, trud­nja­če i slič­no i… po­beg­ne ti­gar iz ka­ve­za!

Na­sta­ne ci­ka i vri­ska. Me­đu­tim, tu se na­đe ne­ki mla­di Al­ba­nac ko­ji, žr­tvu­ju­ći svoj ži­vot, sko­či na po­me­nu­tog ti­gra i za­u­sta­vi ga, za­da­vi ga go­lim ru­ka­ma.

Svi su mu če­sti­ta­li, a su­tra­dan u „Po­li­ti­ci” iza­šao je tekst pod na­slo­vom „Po­be­sne­li se­pa­ra­ti­sta ubio deč­jeg lju­bim­ca”.

* * *

Ta­ko o na­šem su­ži­vo­tu ka­že sta­ri vic. Ta­da je ovaj vic bio sme­šan cr­njak. A ka­ko vam se či­ni sa­da kad su pu­sti­li ubi­cu? Kad su ubi­cu pu­sti­la na­ša bra­ća Fran­cu­zi? Šta? Gde je sa­da mla­di Al­ba­nac da za­da­vi ubi­cu?

Eno ga na Ko­so­vu, zna ko­ga će sa­da da da­vi!

A ja se, de­bil, ču­dim što su nam da­li par sto­ja za kre­če­nje spo­me­ni­ka na­šeg ne­na­ru­ši­vog pri­ja­telj­stva, kad ono, bra­te, pu­sti­še bi­tan­gu.

* * *

Ka­ko da ga ne pu­ste? U zva­nič­nom sa­op­šte­nju pi­sa­lo je da bi to po nje­ga bi­lo lo­še, a i on sam je bio pro­tiv da ide za Be­o­grad. E pa, mo­li­ću, ko smo on­da mi Fran­cu­zi da ga da­lje mal­tre­ti­ra­mo dok mu de­či­ca pi­šte glad­na kod ku­će?

* * *

Sr­be sa­tre­še po Ha­gu i osta­lim ka­za­ma­ti­ma. Voj­ni vrh iz­ru­či­še, pa dr­žav­ni vrh, umo­ri­še i le­gi­tim­nog pred­sed­ni­ka da bi ov­de sum­nji­vim li­ko­vi­ma omo­gu­ća­va­li da se mu­va­ju oko cen­zu­sa. I na kra­ju pu­ste čo­ve­ka ko­ji je klao lju­de svo­jim ru­ka­ma. Za­pre­tio: Iako je ne­vin, ako ga ne pu­ste po­bi­će pre­o­sta­le Sr­be na Ko­so­vu.

* * *

A vo­di­telj­ka, lut­ka, pla­va ko­sa valj­da, oki­ce, sve ima što tre­ba, pi­ta jednoga što se ne ski­da s ekra­na: „Ra­ma i Ta­či na­go­ve­sti­li su da će se uje­di­ni­ti. Šta se kri­je iza to­ga?”

* * *

Pa šta se kri­je, du­šo?

Šta ti mi­sliš, kad mi­sliš?

* * *

Vuk Bo­jo­vić, le­gen­da pa­ra­nor­mal­nog ži­vo­ta, do­bio je uli­cu u BG. Vo­zio je vu­ko­mo­bil na sun­če­vu ener­gi­ju, na ra­me­nu je imao Sa­mi­ja, ko­ji je za ovu pri­li­ku uzeo ob­lik sred­njeg ža­koa, pljuc­kao je se­men­ke i ume­sto Vu­ka raz­ga­la­mio se is­pred jed­ne de­dinj­ske te­le­vi­zi­je:

– Au, bra­te, al’ si po­vu­ko na žu­to!

– A ti go­stu­ješ na Pin­ku, ni ti ni­si ka­ko tre­ba – do­bio je kao du­ho­vit od­go­vor...

* * *

No­vi­na­ri su ga na­pra­vi­li, ali on je o nji­ma pri­čao sve naj­go­re i u sva­koj pri­li­ci. Kad je po­stao sla­van, za­hva­lju­ju­ći svom ra­du i sva­ka­ko za­hva­lju­ju­ći na­šoj pro­fe­si­ji, on je sva­kom tek­stu o se­bi i Vr­tu na­la­zio ma­nu, a o ru­ko­vod­stvu sva­ke no­vin­ske ku­će go­vo­rio je je­zi­kom uli­ce.

Ta­ko i pred kraj, kad je je­di­ni put bio u pra­vu i kad mu je ce­la po­ro­di­ca po­sta­la me­ta me­di­ja iz raz­lo­ga po­zna­tih a uglav­nom tra­gič­nih.

Iste go­di­ne, istog me­se­ca, do­šli su Vuk i naš ju­nak u are­nu. On u Zoo--vrt u Be­o­gra­du, ovaj dru­gi u „Po­li­ti­ki­nu” ku­ću. Sve do ju­če uju­tru bo­rio se sva­ko sa svo­jim ži­vo­ti­nja­ma. Sa­da pr­vi gle­da od­o­zgo, ali, sva­đa­li su se od­u­vek.

– Umro sam pr­vi – sa­mo sam me­ha­nič­ki po­pra­vljen, raz­me­tao se pi­sac.

– Aj ne s..i – on bi obič­no re­kao, ko­la­če­ći one svo­je, pred kraj ži­vo­ta vod­nji­ka­ve, od bo­le­sti, oči.

Jed­no­stav­no ni­je tr­peo da ne­ko bu­de is­pred nje­ga! Ta­kav je čo­vek bio, eto ta­kav.

A da je bio bo­rac, bio je. Do­ka­za­no! Pre­ži­veo je za 28 go­di­na ne zna se ko­li­ko gra­do­na­čel­ni­ka i še­fo­va na­ših ži­vo­ta. Sa svi­ma je bio do­bar kad je tre­ba­lo, a obra­ćao im se na fran­cu­skom ka­da bi pri­me­tio da kli­ze. E, tu je bio maj­stor što se za dru­ge ne bi mo­glo re­ći. On ni­je pao ni­ka­da, naš he­roj kad je pao – raz­bio se!

Pri­čao je svo­joj su­pru­zi kroz san: A ka­da sam se raz­bio shva­tio sam za­što je on op­stao to­li­ke go­di­ne: Po­što sam na ta­la­su de­mo­krat­skih pro­me­na mo­rao da na­pu­stim „Po­li­ti­ki­nu” ku­ću, ni­sam mno­go bri­nuo jer sam znao da me če­ka uhle­blje­nje kod pri­ja­te­lja. Me­đu­tim, pri­ja­telj je re­kao: 

– Vi­di, ni­je zgod­no da sa­da do­đeš ov­de, raz­u­meš? 

– Raz­u­mem! 

Ni­je mi dao ni ka­ve­ze da či­stim. 

Ta­kav je čo­vek bio, eto ta­kav. 

Mu­dar, iz­me­đu osta­log.

Do­če­ki­vao nas je na te­ra­si iz­nad ži­ra­fa kao kralj ži­vo­ti­nja, što za­tvo­re­nih, što nas na slo­bo­di, za ko­je se ni­je zna­lo ka­da i za­što bi­smo mo­gli da bu­de­mo kon­fi­ni­ra­ni. Jer svi nje­go­vi go­sti (ni­kad ni­ko ni­je pla­tio pi­će u Vr­tu) bi­li su ili po­li­caj­ci ili lju­di slo­bod­nog, dru­ga­či­jeg du­ha od dru­gih.

Po­sle jed­ne su­bot­nje se­an­se, ka­da smo se oko je­dan ra­zi­la­zi­li, na­mer­no sam ostao do kra­ja i re­kao mu:

– Da­nas nas je bi­lo osam­na­e­sto­ro, bar po­lo­vi­na su bi­li po­li­caj­ci. 

– Vi­še – re­kao je.

A šta bi re­kao za ovo­ga Ha­ra­di­na­ja, ili šta bi mu ura­dio... Ne bih smeo da vam ka­žem, jer ni­je, mi­slim, pri­hva­tlji­vo. 

Vre­me­plov, 

2. 11. 1999. go­di­ne

Se­ća­te li se ka­ko je po­če­lo?

Pa, u Oval­nom ka­bi­ne­tu Pred­sed­ni­ka SAD. Mo­ni­ka Le­vin­ski je isi­sa­la mo­zak Bi­li­ju Klin­to­nu. 

Nje­mu se ta­da ja­vi­lo ne­što s ne­be­sa, umi­slio je da je u bo­ži­joj mi­si­ji na Ze­mlji, kre­nuo je da me­nja i stva­ra.

Ta­ko je stvo­rio Šip­ta­ri­ma dr­ža­vu. 

Iz­da­le­ka ona vi­še li­či na no­vi no­sač avi­o­na ame­rič­kih voj­nih sna­ga, me­đu­tim, to po­sa­du ni­je ome­lo da ima i pred­sed­ni­ka i par­la­ment, ma ko­li­ko to sa stra­ne ne­stvar­no de­lo­va­lo...

Da­kle, vi­de­li smo ka­ko je ta­da naj­moć­ni­ji čo­vek na sve­tu iz­gu­bio ra­zum. Bi­lo je do­volj­no sa­mo da ga Hi­la­ri od­bi­je od po­ste­lje te da on pro­na­đe onu sa­rad­ni­cu što je ru­žna kô po­ziv za voj­sku i ima usta kô po­če­tak od ča­ra­pe. A za od­šte­tu ko­ju je mo­rao da pla­ti na­šao bi hi­lja­du is­pod Pla­vog mo­sta, i to bo­ljih ri­ba. 

Ka­ko god bi­lo, čo­vek je ta­da od­le­pio i re­šio da bom­bar­du­je Sr­bi­ju, ze­mlju u ko­joj je sva­ka tre­ća ta­ra­ba sta­ri­ja od Ame­ri­ke, dr­ža­ve u ko­joj sva­ko ko zna ime oca do­bi­je ple­mić­ku ti­tu­lu...

Pri­ča ko­ja je po­če­la za­bav­no, pa se kao kod Šek­spi­ra zbog lu­di­la za­vr­ši­la tra­gič­no, ono­mad je pri­ve­de­na kra­ju. 

U cen­tru Pri­šti­ne po­dig­nut je spo­me­nik Mo­ni­ki­nom opu­šku...