Patim od nedostatka vremena

Već pet i po de­ce­ni­ja tra­je rad­ni vek To­me Fi­le. Ovaj pri­zna­ti advo­kat u pen­zi­ju je oti­šao pre se­dam go­di­na, ali ni da­nas ne pre­sta­je da ra­di. I da­lje se ba­vi advo­ka­tu­rom, a ima 75 go­di­na. To ipak ni­je sve – sa­vet­nik je pa­tri­jar­ha Iri­ne­ja i pr­vog pot­pred­sed­ni­ka Vla­de Sr­bi­je Ivi­ce Da­či­ća, a i pred­sed­nik je Cr­kve­ne op­šti­ne Be­o­grad. Osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka pro­sla­vio se kao bra­ni­lac op­tu­že­nih za naj­te­ža kri­vič­na de­la ka­da je od 14 op­tu­že­nih na smrt­nu ka­znu, oslo­bo­dio njih je­da­ne­sto­ro. Ka­sni­je je stao i u prav­nu za­šti­tu Jo­van­ke Broz, Žar­ka La­u­še­vi­ća, Bor­ke Vu­čić, Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Ni­ko­le Ša­i­no­vi­ća... Iako uve­li­ko ga­zi kroz tre­će do­ba, To­ma iz­gle­da ne­ma na­me­ru da po­su­sta­ne.

– Slo­bod­no vre­me naj­vi­še vo­lim da pro­vo­dim u svo­joj vi­ken­di­ci na Du­na­vu, na­do­mak Be­o­gra­da. I ka­fa­na je sa­stav­ni deo mog ži­vo­ta – ot­kri­va advo­kat.  

Ko­li­ko vam je od­la­zak u pen­zi­ju pro­me­nio ži­vot?

To se do­go­di­lo 2010. go­di­ne, ali sam na­sta­vio da se ba­vim advo­ka­tu­rom. Ži­vot mi se otad ni­je mno­go pro­me­nio. Na­pu­šta­nje su­da za­me­nio sam ve­ćim radom u cr­kvi i kroz sa­ve­to­va­nje Ivi­ce Da­či­ća.

Ose­ća­te li se kat­kad kao kla­si­čan pen­zi­o­ner?

Ni­ma­lo. I da­lje pa­tim od ne­do­stat­ka vre­me­na.

Ima­te li pre­vi­še oba­ve­za i pri­ja li vam rad?

Ka­da ne bih ni­šta ra­dio, ve­ro­vat­no bih ubr­zao smrt ili kao što je re­kao Mar­kes „Pro­vo­dio da­ne u če­ka­o­ni­ci smr­ti”. 

Gde pro­na­la­zi­te ener­gi­ju i ka­ko iz­gle­da vaš dan?

Ener­gi­ja je ne­što što mi je valj­da uro­đe­no. Moj dan po­či­nje či­ta­njem pe­to­rih no­vi­na, od­la­skom u kan­ce­la­ri­ju i u cr­kvu. Po­sle pod­ne je re­zer­vi­sa­no za  od­mor. 

Da li ži­vot u tre­ćem do­bu ima vi­še pred­no­sti ili ma­na?

Mla­dost je ne­na­dok­na­di­va, sto­ga i tre­će do­ba. Po­što sam na­pu­nio 75 go­di­na, već sam u če­tvr­tom do­bu. Po­ku­ša­vam da mi ti da­ni ne bu­du mo­no­to­ni. A i zna­te onu: „Do­kle tr­či zec u šu­mi? Do po­la, a od po­la tr­či iz šu­me”. E, ja sam sko­ro is­tr­čao. 

Šta je za vas ide­al­na sta­rost?

Naj­va­žni­je je ste­ći du­šev­ni mir, jer sam u svo­joj pro­fe­si­ji imao isu­vi­še stre­sa, kao i u ži­vo­tu. Taj mir na­la­zim u ra­du i cr­kvi.

Ka­ko ču­va­te po­zi­ti­van duh u pen­zi­o­ner­skim da­ni­ma?

Upra­vo ra­dom, a ne opu­šta­njem i pre­pu­šta­nju sud­bi­ni u če­ka­o­ni­ci. 

Mo­že­te li da ži­vi­te od svo­je pen­zi­je?

Ge­ne­ral­no, pen­zi­o­ne­ri bi mno­go lak­še mo­gli da ži­ve ka­da pen­zi­ju ne bi mo­ra­li da de­le sa dru­gi­ma. Ži­vim od ušte­đe­vi­ne, od pen­zi­je ne mo­gu.

Šta je re­še­nje?

Dr­ža­va tre­ba da omo­gu­ći pu­nu za­po­sle­nost. Ta­ko bi i na­ma pen­zi­o­ne­ri­ma bi­lo mno­go lak­še.