Šek­spir bez ko­re­na

Da­na­šnje po­sta­vlja­nje kla­si­ka, po­put Šek­spi­ro­ve isto­rij­ske tra­ge­di­je „Ri­čard III”, zah­te­va po­seb­no čvr­sto i ja­sno pro­mi­šlje­no re­di­telj­sko vo­đe­nje ko­je prav­da pro­duk­ci­ju. Osim neo­spor­ne, ra­zor­no sve­vre­me­ne dru­štve­no-po­li­tič­ke va­žno­sti ovog ko­ma­da ko­ji su­ve­re­no ce­pa utro­bu me­ha­ni­za­ma vla­sti, u pred­sta­vi re­di­telj­ke Sne­ža­ne Tri­šić se ne pre­po­zna­je kon­kret­ni­je tu­ma­če­nje.

Ova tro­sat­na pred­sta­va se te­tu­ra­vo dr­ži na no­ga­ma za­hva­lju­ju­ći bri­li­jant­no­sti Šek­spi­ro­vih mi­sli i opoj­no­sti nje­go­vog sti­la, u spo­ju sa kva­li­tet­nom igrom glu­ma­ca. Ipak, ka­ko u naj­ve­ćem de­lu pred­sta­ve fa­li usme­re­ni­je i ma­što­vi­ti­je re­ži­je, di­na­mi­ka pri­lič­no po­sr­će. Glu­mač­ka igra u ovim okol­no­sti­ma ni­je do­volj­na da iza­zo­ve pu­ni­ji estet­ski do­ži­vljaj. U scen­skom či­ta­nju gu­sto is­pre­ple­te­nih ni­ti zna­če­nja Šek­spi­ro­vog de­la, po­tre­ban je umet­nič­ki auto­ri­ta­ti­van re­di­telj. 

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU