Ko u Moskvi (ne) priča sa strancima

Specijalno za „Politiku”
Moskva – Da nije bilo romana „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova jedna četvrt u ruskoj prestonici ne bi, možda, bila na našem spisku obilazaka svih onih grandioznih građevina, moćnih crkava, raskošnih parkova, muzeja, pozorišta, kuća, letnjikovaca kao i onih drugih znamenitosti koje su obeležile čitave epohe i generacije ovog grada i zemlje.

Taj prijatan ćošak, jednostavno nazvan Patrijaršijski ribnjak, Bulgakov je uzeo za početni dekor svog vanvremenskog romana, pišući da se „đavo pojavio u Moskvi (1. maja 1929) i izazvao haos”. Okružen zgradama, mahom iz staljinističke ere, ušančen u starom delu desetomilionskog grada, najprivlačniji je za šetnju, opuštanje i lagani hod. Apartman u kome se iznenada, one godine, „pojavio” đavo (Ulica boljših sadova 10), pretvoren je, pre mnogo godina, u Bulgakovljev muzej. Potom je na fasadi jedne zgrade okačena tabla na kojoj piše: „Nikad ne razgovaraj sa strancima”. Neki, svojevremeni, glasni pokušaji da kultna rečenica iz čuvenog romana bude maknuta s takvog mesta ostali su, srećom i po nas, bez uspeha.

Tako je Mihail Bulgakov uz znatno starijeg Ivana Krilova, basnopisca i dramaturga, svrstan među značajne stanare ovog kvarta. Bivšem novinaru grad se odužio tako što je poveća figura Krilova u bronzi postavljena u parku pored jezera kao i nekoliko panoa s prizorima iz njegovih poučnih priča i basni.

Inače, ako je podatak tačan, samo dve građevine iz bogate riznice ruske prestonice nalaze se na Uneskovoj listi svetske baštine. Arhitektonski grmalj, srce Rusije i, kako kažu, simbol veličine, čuveni Kremlj a od 2004. godine i Novodevičji manastir, koloritno polukružno žensko utvrđenje na južnom obodu Moskve.

U jednom od najstarijih ženskih prebivališta, odvajkada branjeno od spoljnog sveta visokim zidinama s dvanaest kula, više nije teško naći neraspoložene za razgovor sa strancima. Pomalo iznenađuje otvorenost kojom se nudi jedan dokumentarni film u crno-beloj tehnici, snimljen na početku događaja iz 1917. godine. Na traci su zabeleženi prvi dani rađanja Oktobarske revolucije, kada kreće nemilosrdno rušenje i skrnavljenje brojnih crkava i bogomolja uključujući i ovaj manastir.

Daleko više od toga, a pre nego što se zaviri iza nekih od onih vrata otvorenih za javnost u prostranom manastirskom kompleksu, pažnju privlači ćošak uz južni zid rezervisan za večnu kuću prominentnih građana. Od Dmitrija Šostakoviča, Konstantina Stanislavskog, Sergeja Prokofjeva, Antona Čehova, Nikolaja Gogolja, Sergeja Solovjeva, Aleksija Brusilova, Nikite Hruščova, Borisa Jeljcina do Mihaila Bulgakova, samo neke da pomenemo.

A tu su više od pola života, što dobrovoljno što po kazni, boravile mnoge viđenije žene. Počev od regentkinje Sofije, polusestre Petra Velikog, i njegove prve supruge Jevdokije Lopukbine, do Irine Godunove, udovice cara Fjodora Prvog.

Prvobitnoj manastirskoj katedrali, stožeru ovog duhovnog hrama, temelji su udareni 1524. godine po nalogu princa Vasilija Trećeg, a u znak sećanja na, deset godina ranije izvojevanu, pobedu ruskih vojnika protiv poljskih i litvanskih snaga koji su silom držali grad Smolensk.

Zanimljivo je da je Novodevičji manastir, tokom svoje duge istorije, pretrpeo više namena ali i stanara, pa je tako, recimo, odlukom boljševičkih vlasti doživeo da bude preimenovan u Muzej ženske emancipacije.

Mnogi bi da zaborave da se tako nešto ikada dogodilo ne samo ovom manastiru.